Pojas za spasavanje

Jedan takav je u Hramu: Pojas Presvete Bogorodice biće tu do prvog juna; šta će od drugog juna biti nadležno za spas duše verujućih koji ne trepnuše na raščinjavanje mitropolita Justina ili na odluku Crkvenog suda o Vukašinu Milićeviću, ne zna se. Ali biće da su to suviše ovoživotni problemi, a i ne treba slušati mene bezbožnog (ili bar ne preterano ubeđeno božnog); ko sam ja da princip poverenja u nebesa nazovem naivnim kad je moja vera još naivnija: ja pa verujem u ljude, koji bi u nepreglednim kolonama stali da brane žive, dobre ljude, svoje osvedočeno požrtvovane pastire koji su kažnjeni zato što su baš ono što im mantija nalaže. Te kolone nema. I to ti je tako, što bi rekao Zoster.

Spas je svakako potreban, jer voda je došla do grla. Osim u Čačku i okolini: tamo oko dvesta hiljada ljudi danima nema pijaću vodu. Za to vreme, omiljeni režimski novinar srbuje u bazenu. Uživa, veli „nema lepše zemlje od Srbije“ – i vaistinu, za njega jes’ tako; što bi rekao Kokan Mladenović, nijedna religija ne nudi u zagrobnom životu ono što je tim ljudima omogućeno u ovoj zemlji.

Neko bi taj otužni akvaprizor svrstao u fasciklu konkretnijeg vodenastog fenomena, tzv. „pišanje po sirotinji“, kad ne bi bilo narodnih pesama u pozadini videa i dizanja tri prsta: ovom narodu možeš da radiš bukvalno što god, sve dok mu troprsno mašeš uz prigodan saundtrek. A nije samo posredi kliberenje u vodi dok je neko žedan. Da se sad, daleko bilo, zarati, dotični bi javno bodrio tuđu decu na pogibelj, pa van kamere otišao na isti ovakav tretman za teške međunožne boli. Zapravo, tako je i sada, samo se ne puca: drvlje i kamenje po Crnoj Gori, vozovi ne idu na dan protesta jer „Romi blokaderi kradu bakar“, Hrvatima nula poena na Evroviziji čisto da se pravi čarka pa makar najgluplja – i po nekom nezapisanom a egzaktnom Njutnovom zakonu, što je više toga, to se ekipa sve više brčka u bazenima i parama a raja ronilački istražuje dubinu govanjske kupke. Anomalija: narod koji je smislio poslovicu „u laži su kratke noge“ garantuje život na visokoj nozi apsolutno svakome ko ga besomučno laže.

Kad smo kod manira da svako ko planira da nas porobi treba samo da srbuje dok nam stavlja sedlo – robot opet igra kolo za predsednika, samo što, za razliku od prošlog puta, sad nije sam. Izgleda raspričao po terminatorskim kružocima, pa sad jedno deset metalik-braće zaigralo Moravac; predsedniku milo, gleda i zamišlja ih u policijskim uniformama kako stepuju po lobanjama neposlušnih, a ne ištu platu i stan.

„Otvorićemo fabrike u kojima će narod da sklapa robote koji će posle da ga biju“, to je toliko suludo kvarno da Njemu sigurno zvuči fantastično, više nego naučnofantastično. U trenutku kad je vrhuška policije umešana u krimi-ubistvo, dobijamo nadahuto opširan kenjaž kako je ovo najbezbednija zemlja; biće još bezbednija što više bude proizvodila robote, robove i grobove. Među pobrojanima nema ni žive duše, pa nema ko da se buni i priserava protiv blagostanja.

Da, ljudi traže spas. Čak i glasači režima: da nije tako, zulumćar im se ne bi danonoćno predstavljao upravo kao spasilac. Neko celiva verske relikvije, neko skute trošnim fuš-božanstvima zemaljskim. Neko se bori, neko se moli, neko oba. Neko ništa, što ima lepezu objašnjenja: odlično mu je, nije mu dovoljno loše, preloše mu je ali je ubijen u pojam i ne mrda.

Ali spas sanjaju svi, i to je jedino zajedničko Andrićevom vencu i udžerici. Vera nudi utehu i oproštaj, no budući da zagrobni katalog destinacija spominje i trajni smeštaj u paklu – izgleda da ni nebesa ne opraštaju baš svakome. To je kanda nevolja i sa spasom: ne zaslužuje ga svako.

Da ne spominjemo što je tamo gore dosta ćudljivo: jednom je vodosnabdevanje rešeno opštim potopom, uz anuliranje svih ostalih frka koje smo sebi uzrokovali. Moraćemo sudbinu da uzmemo u svoje ruke, kao što smo i počeli; valjda Tvorac, ovoliko strpljiv prema tlačiteljima, neće da zameri sužnjima što ustaju protiv lanaca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.