Naša strana, sutra

Ali ideju da se do kraja ide u boj s domaćim okupatorom i ode tek nakon trijumfa – nisam čuo dosad. Iako u njoj zapravo ima dramske logike: junak odjaše u susret sutonu, pošto je pomogao da mir zacari; naredni zaplet na istoj lokaciji pripada nekom drugom filmu, s drugim likovima. Kod nas, biće prilično ljudski svaki taj „od mene – dosta“, no one koji ne odluče tako čeka golem posao: ovde je pad režima, nažalost, tek intro. Osujetiti onog ko pravi lom nije isto što i uklanjanje loma. Kako stvari stoje, mi ćemo krš čistiti decenijama, a ako nas elan samo malo pusti, krš će… pa, vaskršnuti.

Eno Ružića kod Dace na N1 pre neko veče: naravno, negira da je tu da iznese ponudu, poriče da je SPS kao ona baba što je jednog unuka dala u partizane a drugog u četnike, da zbrine svaki ishod. Jok, kaže, nije to ič posredi, ali čisto uzgred podseća studente da nema vlasti bez njegove stranke, to je nezamislivo; titl: ne sedajte za sto s opozicijom, taj razgovor-pregovor valja obaviti samo s nama, znate valjda kako srpska politička vaga vazda funkcioniše i ko je tu da pretegne.

Iz „Igre prestola“ smo naučili onu mudrost da se primirje ne sklapa s prijateljima, nego isključivo s neprijateljima, pa prema tome… i dobro, beše zabavno gledati nudizam tog nuđenja, ali žigne te u stomaku kad zamisliš da se taj scenario ikako obistini. Ako ta ekipa pređe na našu stranu, to više neće biti naša strana.

Neki žaca u civilu zaustavi me i zamoli da se slikamo, kaže „ajde, malo da nerviram ove moje, kad već moram da ih nazovem mojima“ – sledi sočna psovka adresirana prema kolegama; je li, kažem, pa kakva je situacija, oćete li da stanete na stranu naroda bar na Dan D? Lice mu se ukiseli, deluje da ne folira. „Od tih ljudi nema ništa, veruj mi. Najviše što možeš da očekuješ jeste da na taj dan uzmu bolovanje, kao što su i uzimali svaki put kad je s*anje.“ Mislim se, pa da, svaki diktator opsesivno proučava druge diktatore, kako to da su pali.

Sloba slao policiju na Kosovo, onamo beše svašta, plus pare male do nikakve – pa naravno da su jedva čekali da mu okrenu leđa; daš im visoku platu, stanove, zagarantuješ da mogu da rade šta god hoće i da ne odgovaraju dok god su lojalni – i dobiješ pretorijansku gardu. Takva policija promeniće stranu tek kad sve bude gotovo… a kad promenI, to više neće biti naša strana.

Stariji taksista žali mi se kako ga je neka mladež, tokom vožnje, napenalila da se izjasni na kojoj je strani. Silno ga je živciralo, pa je na kraju podviknuo da on, eto, nije ni na jednoj i da baš neće da bude ni na jednoj i tačka. Gnev neutralnih kao fenomen: zamisli terora, neko da te pita jesi li za kriminalce ili za nedužne – pri čemu te anketira sama situacija, daleko više nego taj ko ti pitanje direktno postavlja.

Naravno, nije prošlo bez evergrin refrena „svi su isti“; koje su šanse rečima napraviti razliku ako neko zaista misli da gaženje ljudi kolima, masovno batinanje i hapšenje, na koncu šesnaestoro mrtvih – nije dovoljna razlika? Tim osobama uvek će sve biti isto, pa će sutra pasivno biti na našoj strani kao što su sada pasivno na ovoj.

Suma sumarum, žestoko je pitanje kako ćemo uopšte prepoznati famoznu našu stranu kad se u nju naseli sve to ljudstvo koje je više ili manje uzgajalo neljudskost u teška vremena? Krivci će u zatvore – valjda – ali šta sa svima onima koji nisu počinili nikakvo krivično delo, samo eto imaju supermoć da ih baš briga za nepravde, patnju, laž? Tip s početka priče ne želi da se bakće time, i nije da ga ne razumem. Jer biće sumorno.

A paradoks je što su sve ovo u stvari optimistične misli: one podrazumevaju da ćemo zlo sigurno pobediti. Gledam da se što ređe setim kako to uopšte nije izvesno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.