Čari nepopravljivosti

No, desi se nekad po lupež-maestra srećna okolnost da sretne posebno nesrećnu, lakovernu publiku, toliko razočaranu u sve, toliko željnu spasa da od prevarantske ručne veštine pomisli da je magija – a od vašarskog lole da je bogomdani spasitelj. Jednom takvom suze su pre skoro deceniju i po potekle od neverice da mu je raja poverovala, ko bi zaboravio taj TV-trenutak kad saopštava pobedu svoje družine i treperi na mašti koje će institucije da razje*e, kome će kako da se sveti i kolike se prevare mogu izvesti na velikoj pozornici. Jedina fora koju ima ne može se, doduše, naročito unaprediti – poslovica kaže da ne možeš ni mladog, kamoli starog radikala naučiti novim trikovima – a i čemu to kad fazon prolazi.

Međutim, kad dovoljno dugo varaš u tabliću i jadiš istu krčmu, pomisliš da si kapacitet za kazina Las Vegasa. I evo, gledamo direktan prenos koprcanja. Ono dolazi otud što mutljaš, provaljen i stisnut uz zid, i dalje radi jedino što ume, slepo verujući da je dotle stigao zato što je genije, a ne zato što se iživljavao nad slabima.

Stvar neodoljivo podseća na Stoleta, legendarnu žrtvu telefonskog terora: u svojoj nemoći pred likom koji ga zivka, on bi da ga sprži rečima, ali iz njegovih usta uporno izlazi jedne iste psovke, jer naprosto ne ume bolje. Profesor Lompar jednom reče da nije ni dobro ni tačno zvati naprednjake radikalima, jer zar je Vesić, zar Šapić, Mali, Kena, Jovanov, Bakarec, zar Krlo, zar Trivan i Čomić, zar su oni bili radikali? Istina, nisu, ali posredi je leksičko mimoilaženje: pod radikalom se najčešće ne podrazumeva stranačka pripadnost, nego karakterna kategorija. U kojoj se sabiraju lažno rodoljublje, pravo srebroljublje, odsustvo bilo kakve ideologije (osim na rečima), verbalno kočijaštvo, neizlečivi prostakluk, kleventištvo, netalenat za bilo kakvo pošteno postignuće, te kod lisičavijih primeraka mađijanje rečima iliti žongliranje sofizmima. Dakle takođe šibicarenje, samo retorsko. To je radikal, a što obuče dres ove ili one partije, što po potrebi kameleoniše, što će promeniti i ime ako situacija zahteva – ne menja suštinu, i tek ćemo gledati karneval u šta će sve probati da se premetnu kad dođe velefrka. Ali otužna srž pokazuje se apsolutno nepopravljivom, i jasno se vidi čim malo zagusti. A nije zagustilo malo, nego mnogo.

I šta sad imamo: ministra „možete da me povučete za generalštab“ kulture. Predsednicu skupštine koja pojašnjava da samo zlonamerne uši u tome čuju opštepoznatu frazu. Predsednika države koji govori da ga Marta Kos i slični više ne vole jer je eto „suviše Srbin, suviše voli svoju zemlju“, celu vladajuću kalakurdiju koja ladno ratuje s mladošću i decu Srbije naziva ustašama. Pa se onda upregnu vijuge da se smisli kontranapad-kampanja, a šta se nacedi iz tog zarđalog skovnika? „Nikad više žuti“ i majice „FCK BLK“. Stari refren i kopija forice fck sns. Trampov zet skapira da će golema afera ispasti oko generalštaba, oni teraju do kraja s nadom da zet ipak neće odoleti. Ne pozovu ih na prijem, oni odu s nadom da prešmiraju vratara. EU preti da će ukinuti novce, oni dalje vode kampanju protiv EU. EU će tražiti da se mrsomrdićevski zakoni suspenduju, oni šalju sledećeg nounejma da predloži neke nove zakone, jednako vaćaroške, ko vele ma proći će ako stoput napinjemo. I naravno, na koncu, kad gube podršku uzmu da biju i nemaju ništa protiv da takvo stanje traje zauvek. Misle i žele da to tako može.

Upornost se smatra vrlinom. Ali gadno je kad pobrkaš upornost i nepopravljivost. Doslednost i bezidejnost. Kad se nemoć dočepa svemoći, sklona je da pomisli kako joj to i pripada. Ogoljavanje je bolno, a dešava se striptiz pred celim svetom: hulja bez halja, besprizorna cirkuska tačka u kojoj šibicara izbacuju iz kazina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.