Lisnato testo i probavni problemi

Jer, vaistinu, mi biće ne znamo ko su naši kandidati, ali znamo ko su njihovi: sve jedni isti, pošto je to špil sa samo jednim štihom; pik Kralj muči se da napikira makar neku malu dvojku za predsedničke izbore. Partija je pride dovedena dotle da ta karta verovatno pred izborni megdan mora da promeni ime u Aleksandar Vučić, jer se glasače dresiralo da samo to ime prepoznaju: da postoje liste za kućne savete stanara, i te bi se po njemu zvale; kako im sad utuviti u glavu ikoga drugog? I kako ga/je odabrati među crnim i najcrnjim figurama na tabli? Pa, veli velemajstor vašarskog turnira u šahu, sačekati da beli povuku potez – i onda, kao i uvek, napraviti kopiju s Temua. Kao što smo fuš klonirali Utisak nedelje, Kesića, Apel 100, veterane, bajkere, kao što smo izmislili Miloša Ćacija i onu još dva-trojicu da kontrastudiraju – sačekajmo da „blokaderi“ proizvedu predsedničkog kandidata, pa onda mi nešto tobož slično, samo gnjecavo, i to će biti to. Pri takvoj recepturi, zakuvava se veliki meč – uh, ovi izgleda imaju odličnog kanditata, veliki je Đoka; šta imamo protiv Đoke – paa… Fioku.

Dabome, šta više uliva građanima poverenje od sudije koji u svom prvom možda-kandidatskom nastupu izjavi da predmete drži u fioci kad ne zna kako da ih sobali, e da bi gazdi sevap učinio? Departman za šmiru ozbiljno posustaje, ekipa je na korak od toga da zvanično saopšti kako im je program oduvek bio ono Superhikovo „kradem siromašnima da dam bogatima“, šta tu ima dalje da se foliramo, a što se tiče institucija – evo Fioka će da vam autuje kako mi to radimo.

Gazda je u nevolji, neka gadna sklonost ka istini uvukla mu se u ljudstvo: tužnooki Mrdić izreče da njegovi (hah, njegovi) zakoni služe da ministri ne bi bili pohapšeni, Vesna Zmijanac otvoreno reče da ako nisi uz vlast slede problemi, ministar B(r)atina zagovara policiju koja ima prava da bije i ubije, Đuka tvrdi da država imovinski poseduje svoju decu, a sad sudija Ustavnog govori da dizajn radnih stolova koji podrazumeva fioke ič nije zalud – to služi kao groblje osetljivih predmeta. Ne može više siroma’ glasač ni da kaže prevariše me, nisam znao – nepoštenje se opoštenilo, bar u smislu pomirenosti sa svojim kosmo-štasmo. Da bi izbori bili sasvim fer fali samo još jedan uslov: da nestanu svi mediji koji glasačima saopštavaju činjenice.

Kod tog poslednjeg ima jedna vrla zanimljivost: neko od ovih što se raduju gašenju poslednjih fenjera reče da su ti mediji doprineli razdoru u našem društvu. Zlonamerno je to, ali ne može se reći da je netačno. Tamo gde sudstvo postoji, ono isto doprinosi razdoru: deli građane na prestupnike i one koji to nisu. Tamo gde je policija zaista u službi naroda, ona narod isto užasno deli: hapsi samo one koji krše zakon, a ostale ne. Tamo gde nema nepotizma, ljudi su odvratno podeljeni na kvalifikovane i nemače pojma. A profesionalni mediji, oni tako isto teško diskriminišu: to cepa esnaf na novinare i propagandiste. U mučna vremena, još gore: prokazuju muljače, čak i kriminalce, što bolno tera ljude da uvide razliku između takvih i onih drugih. Svet će zaista biti lepše mesto bez takvih medija, bez ove kolumne uostalom. Ali znamo kome.

Bliži nam se velika raskrsnica. Uskoro ćemo saznati listu. I kao što rekoh dobrim ljudima s Ceraka na zboru – poznajući nas, sva je prilika da će taj dan biti dan gunđanja. Uostalom, to je normalno: mi, za razliku od druge strane, ne mislimo svi iz jedne glave. ALI. Želim nam da se, već nekad predveče tog istog dana, saberemo, izregulišemo svoje probavne probleme i popeglamo neslaganja. Jer ili tako, ili idemo u fioku. A kao što smo iz prve ruke čuli, odande se ne izlazi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.