Prvi utorak Srbije

Da u toj psiho-kaši ima jedan zdrav sastojak, dozvolio bi poštene izbore makar negde, pustio bi nekoliko gradova na miru da budu oaza: tu nek „ovi drugi“ prave svoje festivale, tribine, nek se igraju agore, nek dišu slobodu bar negde plućima a ne škrgama; nek jedan od „njihovih“ medija ima nacionalnu frekvenciju, jer oni su naravno u zabludi da bi se iko od zabludelih predomislio samo zato što može da prebaci s Informera na nešto drugo, oni ne shvataju da se TV otrov uzima voljno i s nasladom. Društvo bi bilo u tenziji s održivim razvojem bez naročitih pičvajza, to malo ventila radilo bi posao da pritisak, sve i kad povremeno skoči, nikad ne eskalira u the eksploziju. Ali ne. Autoerotizam zahteva isključivo deset-nula, svaki pandurski pendrek u Srbiji mora biti u erekciji da sadistički libido ne kolabira, SS divizije nek potegnu ovog puta i sekiru na Ivu i Lakija, nek pucaju glave, neka gori svet. Boban Stojanović primećuje: policija ne samo što ne sprečava krivična dela, nego u njima otvoreno saučestvuje. Kriminalcima je dozvoljen svaki zulum, pride imaju bodigarde u plavom.

Sav taj pakao samo da bi se uveče ukazao osmeh kiseliji od turšije, koji s pozicije predsednika svih građana čita rezultate iz stranačkih prostorija, otvoreno govoreći „mi“ i „blokaderi“. Što je kez tako citrusan? Zato što je priča o šačici bundžija sahranjena: uprkos batinama i vucibatinama, uprkos medijskoj mentalnoj drobilici, uprkos teroru – „šačica“ se skupila u pesničetinu, i sad je skoro svuda rezultat 40% ili više. Što znači: bez mutljevina, krađe i prinude, to jeste većina. On to zna. I to ga beskrajno ispižđava. NJega pali jedino tekma u kojoj su protivničkim igračima polomljene noge, vezane ruke, igraju goli i bosi, počinju već imajući žute kartone, sudija je podmićen, navijači su njegovi, stadion je opkoljen – i onda se trijumfalno pročita pobeda 90% prema 10, ili bar 80-20. Ovo što sada treba prodati raji kao pobedu u stvari je više od debakla: pretnja da je kraj iza ćoška.

Ponedeljak. Tradicionalno, dan kad se dodatnim likovanjem dotuče ono nešto borbenosti što u poraženima ostane, da bi se polagano ušlo u utorak, praznik svih naših „e, jbg“. Ovoga puta, štimung nije taj. Druga strana je svesna svoje snage: dok prebrojava povređene, bes se ne stišava nego ključa. Međutim, razmišljam: zemlja je raspolućena na način da je trenutno nezamislivo kako ćemo je ikada ponovo zalepiti u celo. Na dan pobede koju sanjamo, rezultat će biti isti ovakav, samo suprotno raspoređen. Prevagnuće na vamo, ali knap. On će pasti, ali ostaće bolna činjenica da gotovo polovina ove zemlje nije imala ništa protiv da živi u svinjcu pod kartelom. Feđa Štukan reče jednom prilikom da u Srbiji žive dva naroda, oba se zovu Srbi ali izgleda da osim toga nemaju ništa zajedničko.

Dakako, to je ovima tako zgodno za penal, oh slušajte šta priča zlikovac, blabla – no, Feđu možeš da voliš ili da ne voliš, problem je tačnost dijagnoze. I da, moglo bi se reći da takva civilizacijska rascepljenost postoji svugde. Ali ovolika zakrvljenost nema svugde. „Zdravo, komšija, sećaš se kad si branio zločince, kad te bilo baš briga što su mojim prijateljima polomljene kosti, kad ni 16 mrtvih nije bilo dovoljno da se očovečiš? Gledao si stradanje svog naroda, decu su mi nazivao ustašama. Ni u tri života to ti neću oprositi, jer sad znam ko si i na šta si bio spreman. Bio bi spreman opet.“ Ne znam kojom se peglom svest o tome pegla.

Utorak. S otkinutom ručnom kočnicom u rukama, s-uma-sišavši okupator naređuje desant na rektorat, samo da bi gledaocima Informera priredio politički rijaliti. Koristi jednu smrt kao izgovor, jer još od devedesetih smrti razume isključivo upotrebno. I u tom naletu nekontrolisanog sadizma zabija sebi epski autogol: napravi predsedničkog kandidata od čoveka koji to nikad nije ni sanjao ni želeo. Ono što se u masi osetilo kada je rektor Đokić izašao na terasu apsolutno ide u red „bio sam tamo“ nezaboravnog. Ne možeš nam trkeljisati savest, kaže se u govoru. Nepovratno si sveden na pendrek. Rebara je ipak više.

Tako se dogodio prvi drugačiji postizborni utorak. Strah nije promenio stranu, ima ga na obe. Ali očaj jeste. Prvi put u mnogo vremena, utorak posedujemo mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.