Nije ovo priča o ministarki Paunović, koja kaže da bi, da je bila na Miloševićevom mestu 1998. godine, etnički očistila Kosovo. Ovo čak nije priča ni o njenom šefu Dačiću. Više puta sam napisao šta mislim o njemu.
Ubeđen sam da su njegove reči „sram da vas bude“, ili tako nekako, upućene mnogima, pa i meni. Samo jedna rečenica i neću više o njemu. Pa, zemljače, nisam ja skoro četrdeset godina na vlasti u ovoj zemlji, pa da treba da se stidim zbog bilo čega. Biće da je obrnuto.
Zbog čega je ministarka Paunović, koja pripada stranci koja je na ivici cenzusa, a spletom nesrećnih okolnosti u dobroj meri drži neke poluge vlasti u ovoj zemlji, dala takvu izjavu, ne mogu da znam, ali mogu da pretpostavim. Neću biti toliko narcisoidan da vas davim svojim pretpostavkama. Izjava, inače, nema smisla, jer je Milošević pokušao baš to što bi, kako kaže, uradila Paunovićka. A zapravo ne bi uradila, jer bi i njen pokušaj ostao neostvarena pusta želja socijalradikalske politike. Sve bi, dakle, bilo isto, samo u Hagu na optuženičkoj klupi ne bi bio Milošević, već Snežana Paunović. Nebitni su oni.
Ono što mene mnogo više brine i nervira jeste činjenica da zagovornika etničkog čišćenja i stvaranja velike Srbije ima mnogo, a očigledno je da ta priča u prethodne tri i po decenije ne da nije uspela, već je doživela katastrofalan poraz, dovodeći u pitanje opstanak srpskog naroda. I onda zagovornici socijalradikalske politike moje istomišljenike nazivaju „drugosrbijancima“, „ustašama“, izdajnicima… Neće biti.
Izdajnici su oni koji su tu politiku zastupali i za nju se zalagali čitav svoj politički život, te i sada, kada je jasno da je ta koncepcija poražena i da od nje nema ništa, pričaju iste fraze sa tobožnjom uverenošću da su u pravu. Zapravo je to samo način življenja na grbači naroda čitav život. Nisam ja izdajnik, nego protivnik besmislenih ratova.
Pre tačno trideset pet godina, negde u avgustu 1991, počela je hajka na moje vršnjake i mene. Lovili su nas po haustorima zgrada u kojima živimo, kod devojaka, prijatelja, familije. Ekspresno su slali momke u rat u kome Srbija nije učestvovala, pa im je u vojnoj knjižici upisivano DOBROVOLJAC, iako skoro niko tamo, u uniformi JNA, nije bio dobrovoljno. Imao sam sreće, nisu me uhvatili. Za razliku od mnogih drugih, čija su tela vraćali u vrećama i limenim sanducima, ne snoseći za to nikakvu formalnu odgovornost, jer su tobože pokojni mladići bili dobrovoljci.
Tada, kada su me jurili po zgradi u Dušanovoj ulici, nisam imao jasan stav, osim stava da ne želim u takav rat. Tri i po decenije kasnije imam puno pravo na stav i analizu. Hajde da uporedimo dva moguća epiloga.
Epilog 1: Poginuo sam na ratištu u Hrvatskoj. Moja majka je plakala i patila toliko da je od tuge preminula par godina kasnije. Otac, zadrti socijalista, krišom je plakao, a do kraja života bio je ponosan na pokojnog sina, koji je junački, kao dobrovoljac, poginuo negde oko Vukovara. Psovao je Hrvatima majku ustašku i mrzeo ih do sudnjeg dana. Moja devojka patila je godinu dana, a posle se smuvala sa nekim smotanim likom za koga se udala i izrodila decu. Danas su sredovečni bračni par. On je debeli, ćelavi, smotani matorac. Ona me se seti dva puta godišnje na kafi sa nekom drugaricom, koja joj kaže: „Ma pusti budalu, sam je hteo da ide…“
Vukovar je, uprkos tome što sam ja dao svoj mladi život, hrvatski grad. Vučić je predsednik Srbije, a Srbija je daleka periferija EU, baš kako je to predvideo Ante Marković.
Moj grob je zarastao u korov, a možda je i prekopan, jer nema ko da plati zakup grobnog mesta, a znamo šta se dešava sa grobnim mestom na nekom beogradskom groblju ako se ne plati zakup. Onog dana kada su moji roditelji preminuli, ja više ne živim ni u čijem sećanju. Kao da se nisam ni rodio, kao da me nikad nije bilo. Paunovićka i Dačić ne bi došli na moj grob, kao što ne obilaze grobove dečaka koje je njihova politika poslala u besmislenu smrt.
Epilog 2, koji se ostvario: U protekle tri i po decenije napravio sam svoju porodicu, bio uzoran sin, otac, suprug, prijatelj… Sa zadovoljstvom gledam kako moja deca postaju dobri ljudi, u nadi da će produžiti moju lozu. Verujem da sam i privatno i poslovno često činio dobro ljudima. Ukratko, moj život ima smisla.
I zato nisam izdajnik. Samo želim da u Srbiji ima mnogo više svadbi i krštenja nego sahrana. Nisam ja tu, gospodo, ništa mogao da promenim.
A vi ste mogli. Još kako ste mogli. Ne da proširite granice Srbije, nego da Srbiju i njene građane smestite među razvijene evropske zemlje.
Ideja velike Srbije nije se ostvarila, niti će se ostvariti. I zato moji istomišljenici i ja nismo izdajnici.
A za vas ne znam. Ili znam, ali ne moram baš sve da vam kažem…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
