Iz nehata manifest

Naravno, šta god onamo napišete vredi koliko žvrlj prstom po pesku i sajt jedino služi da pokaže šta sve žlezda nadležna za podje*avanje može da izluči; ono što se pak u međuvremenu piše nama jedina su slova kojima se treba baviti. A tu imamo sledeće: međunarodno krivično pravo – integrisano u naš zakon – kaže da se proterivanje stanovništva računa u zločine protiv čovečnosti; Snežana Paunović, ministarka državne uprave i lokalne samouprave, reče da (na Miloševićevom mestu) ne bi baš likvidirala one koji joj smetaju (konkretno, kosovske Albance), no da bi ih samo raselila ako se ne osećaju stanovnicima ove (to jest, one ondašnje) zemlje. Iako se iz njene fotelje ne upravlja poštom, svi Srbi su ovime dobili pismo, jedni ljubavno a drugi preteće.

Kosibreti je ministarkinu izjavu ocenio kao „nedovoljno odgovornu“. Odgovorno je kad misliš na etničko čišćenje, a ne kažeš tako. Kad, na primer, angažuješ jugend da po zidovima pišu „kad se vojska na Kosovo vrati…“; o kako su samo odgovorno nedokučive te tri tačke, na šta li se misli? Kucač ovih redova jednom je imao prilike da čuje odgonetku – od momka koji u tom trenutku ima 17 godina: „Sve da se pobije, i deca, jer ako porastu, onda će oni nas.“

Devojka koja se zatekla tu pored, isto dosta starija od njega, rasplakala se. Pitala ga kako može to da priča. Ja, s mnogo debljim živcima no što su mi ovi nervni patrljci danas, pokušavam da mu razumno objasnim kako upravo zagovara genocid dok ga istovremeno vređa da se takva ideja prikačinje njegovom narodu. Godinama kasnije, sada, u rubrici „dovoljno odgovorno“, Vladu Arsenijevića, najpitomijeg čoveka kojeg znam, pretuče ista vrsta ljudi, jer je hteo da oda poštu civilnim žrtvama iz Srebrenice; to, po njima, znači da mu srpskih žrtava nije žao.

Međutim, ako tražiš pravdu za srpske žrtve, recimo one pod nadstrešnicom ili Olivera Ivanovića, nazovu te blokader, anti-Srbin i ustaša. A ko polomi srpsku studentsku vilicu, nazovu ga junakom i pomiluju.

Vratimo se ministarki Paunović, toj iz nehata izreciteljki manifesta šta ekipa sve vreme misli, priželjkuje i čini. U beskraju svoje milosti, ona dakle nikoga ne bi likvidirala, samo bi ih naterala da odu. To onda nije zločin. Avaj, osuđeni za zločine na Kosovu s naše strane – osuđeni su, između ostalog, baš zato što su izveli to što je ona izgovorila. Pa sad, na volju čitaocu da li gospođa ne zna da se proterivanje takođe računa u zločin protiv čovečnosti – ili pak nju, njih, te takve sa ma koje strane u ma kom sukobu, jednostavno nije briga, iako savršeno znaju.

Naknadno pojašnjava: to što je rekla u stvari se podrazumeva u svim zemljama – ako ćeš tu da živiš, ima da poštuješ pravila. U načelu nije netačno, samo… kakva su ti to pravila ako s tobom niko neće da se igra? Jer, tužna zajednička stvar za sve eks-Ju ratove je ta da je neko hteo da ode od nas. Da ne živi s nama. „Nisu ni oni bili cvećke“, pa nisu, ali nekako se ni sa kim dalje ne koškaju i ne rasparčavaju se. I posle svega, Vulin i dalje sikće isti plan: svi Srbi u jednoj državi, u zagradi etnički čistoj, naravno.

Pa, na stranu nastranost ideje, ona ima i dodatni problem: ne samo drugi, nego ni polovina Srba ne bi da živi s kriminalcima, ubicama u pokušaju, ratnim zločincima i njihovim obožavaocima. I ko god beži od „nas“, ne beži od mene nego od njih. Zbog njih, došli smo u bezizlaz: otprilike polovina Srba želi otprilike polovinu Srba u zatvoru, to nam je jedino zajedničko.

Samo sa sitnom razlikom: što su jedni pred zakonom nedužni, pa im u zatvoru nije mesto. Na pravila koja propisuje jedna OKG niko osim OKG pristati neće. Zato se rešenje a la Paunović sad uveliko sprovodi i nad Srbima: šikanirajući nas na svakom koraku, čineći nam život što mizernijim, pokušavaju da nas proteraju.

I nije da nisam stoput poželeo da takvi ljudi imaju jednu zemlju samo za sebe. Da ih izdaleka gledam tako posvađane sa svima, same, zaronjene u svoje serivo, Kosibretijeva carevina čiju himnu zaurlava Karleuša. Ali problem je u tome što je ta zemlja moja. I problem je što jeste i njihova. Štukan jednom reče: „U Srbiji žive dva naroda, oba se zovu Srbi.“ Bojim se da se, posle svega, previše znamo da bismo se ikad sastavili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.