Frankenštajnova čeda

Čitajući, posle mnogo godina, klasik iz pera Meri Šeli, iznova razmišljam o duplom udesu doktora Frankenštajna: ne samo što mu je ono što je stvorio došlo glave, nego je zapamćeno pod njegovim imenom. Ako biste napravili anketu praktično bilo gde na kugli (a složiće se čak i meštani ploče), ogromna većina ispitanika kazala bi da je Frankenštajn nakaza skrpana od raubovane ljudske parčadi; sledi opis koji odgovara Borisu Karlofu u kultnoj filmskoj ulozi.

Samo retki znalci podigli bi obrvu i štreberski podsetili da je opštepoznati monstrum zapravo bezimen, te da ga šire mase pogrešno zovu onako kako se zapravo zove njegov tvorac. Sva nesreća koju je uzrokovao, svi uništeni ljudski životi – čitav taj užasni saldo pripisalo je kolektivno pop-kulturno pamćenje ne njemu, nego onome ko ga je pustio u svet da vršlja. NJegovi zločini zanavek nose ime ne zločinca, nego omogućivača zločina, onoga kojeg je bolesna ambicija nagonila da tera do kraja.

Ako vam je malkice neprijatno što na četrdeset plus seciramo prirodu izopačenika, budite uvereni: neko to radi neuporedivo pomnije od nas. Neko ovde godinama, decenijama, danonoćno proučava narečenu oblast, doduše iz suprotnog ugla: diveći se genijima štetočinstva, što istorijskim što fiktivnim, opsesivno traži gde su se to zeznuli pa se masterplan skršio. Na primer: Sloba. Kako tačno ljosneš kad imaš sve u rukama? Jedan od aspekata: policija; išla na Kosovo, tamo bilo svašta, plate nikakve, naravno da su spustili štitove Petog oktobra. Zaključak: pandurima dati plate veće no ikad, stanove, priliku da budu iznad zakona umesto da obezbeđuju njegovo sprovođenje, mogućnost da obezbeđuju kriminalce umesto da ih sprovode pravdi – i dobiješ pretorijansku gardu.

Šta se po istom principu može naučiti od nesrećnog Viktora Frankenštajna: nikad ne okreći leđa čudovištima koja si stvorio, pa se ni oni neće okrenuti protiv gospoda svoga. Neguj njihovo ništaštvo, ne odreci se ni poslednje protuve među njima ma šta počinila, i oni će ti verno služiti. No, plan ima jednu ugrađenu nevolju – na koju arhitekta ne računa, jer narcis je to – naime, ima li guzna površina mesta da primi sve te poljupce, mogu li baš svi ostati u milosti svoga sveca i može li njegova mudrost da sačuva bar kvadratni pedalj parketa dok istovremeno razmnožava termite i ohrabruje ih da satiru?

Ima tu nekih stanara koje treba ubediti da podrže emitera termita (termitera) i da poveruju kako je nestajanje nameštaja na njihove oči zlatno doba; paralelno, termite treba ubediti da će uvek biti drva za glodanje, inače će početi da se žderu međusobno – ili će svoja bušila uperiti ka stolici na kojoj sedi uzgajivač. Ne može se, neodrživo je, rekao bi razum. Pa, onda je rešenje jasno: proteraćemo razum.

I eno Jovanova, jednog od najuspelijih tvorčevih kreacija, kako u skupštini ushićeno saopštava šta se smislilo: ako tvrdite da je ovaj režim prešao sve granice, da se kladimo da ćete granice preći – vi. One na izlazu iz Srbije. Sve ćemo vas naterati da odete – i to u Hrvatsku, jer ste ustaše, što je dobro poznat termin za Srbe koji beže a ne za neke koji su ih u beg poterali. Kad Jovanov potera više desetina ili stotina hiljada Srba u egzodus, to je patriotizam, pravo slavlje i pravoslavlje. Ako blokaderi neće da odu, pa, hapsićemo ih ili loviti harpunima. A po kom osnovu? Zato što tvrde da se 15. marta desilo ono što su osetili na sopstvenoj koži.

Tome, međutim, ima leka – a recepturu smo čuli u izjavi formalnog vlasnika onog restorana na Senjaku; kaže da mu je rečeno ovako: „Nisam bio ovde, ako sam ja bio ovde tebe nema, nikoga više nema, je l’ ste me razumeli?“ Taman tako glasi opšti manifest našeg ovde-i-sada: ima da pristanete da se nije desilo ništa što se desilo, ko neće biće gonjen i na kraju prognan, a ko savije šipke dobiće sto evra predizbornog mita i jeftinije lekove – u zemlji koja najavljuje da će grejanje poskupeti za 50% i gde se pada s nosila hitne pomoći i umire (da, i jedno i drugo su stvarne vesti iz poslednjih nekoliko dana).

Ako se i dalje pitamo kako je moguće pronaći toliko saučesnika, toliko čovekoida ornih da sprovode nakaradnu volju gazde i da se bezgranično čudovište nad drugima, jedan od odgovora je na početku teksta: ne uče samo gospodari od prethodnika, nego i monstrumi. NJihov je rezon da će se sve što rade jednog dana zvati samo Aleksandar Vučić. Da će ostati bezimeni pred istorijom, sudovima i sećanjem, kao Frankenštajnovo čedo, jer će ime tvorca upiti sve bedne biografije koje je ispupilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.