Devedesete lično

Valja, pre svega, radoznalima a neupućenima reći: da, Muzej devedesetih postoji. Potreba za njim ukazuje se očiglednom: laganje sebe u prezentu, kad je stvarno revnosno, uvek se širi na laganje unapred, a isto toliko i na laganje unazad; kao institucije koje čuvaju prošlost od zaborava, muzeji su nešto poput prirodnog neprijatelja organizatorima veleamnezije. Devedesete bole regionalno. Taj bol, da bismo ga nadrasli, traži suočenje – kolektivno koliko i lično. Aktuelna izložba posvećena je ovom drugom aspektu: ljudi iz raznih sfera javnosti, iz cele ex-Juge, među njima i kucač ovih redova, upitani su da prilože nešto svoje, materijalnu uspomenu nabijenu visokom voltažom emocije, te priču o tom predmetu – kratko svedočanstvo o proživljavanju i preživljavanju decenije užasa, te malim stvarima koje su priručno pomogle da se iz zlokobnih kalendara prokrijumčari glava, možda čak i s neobijenim razumom.

Vredi postavku videti, jer ne vide se često komadi intimnih istorija tako živo iščupani iz kolotečine memorije. Na tom mestu možete saznati šta Jergi znači jedan orah sa Sepetarevca; možete videti Koraksove četkice, sredstvo ilustracija i lustracija; Paninijeve sličice reprezentativca Ivana Ergića, s kuriozitetnom greškom da je Šibenik grad u Srbiji; kasetofon Rumene Bužarovske i stranicu s ispisanim ranim stihovima Mirele Priselac Remi; Ana Konstrakta nudi zanimljivu priču o JAT-u, a Semezdin Mehmedinović oslikan balon za vodu, do vrha pun sećanja; Dragojević, uz dva filmska plakata, prilaže i gorko-smešne anegdote datirane na te dane, a drugi Srđan, Valjarević, pripoveda nam o jednom kaišu – dok je zapravo izložen drugi, jer ako istine imaju svoju zamenu, što ne bi i kaiš. A pošto bi moto mog detinjstva otprilike glasio „maštom protiv nemaštine“, izložio sam svoje sačuvane crteže – da, pre pisanja bavio sam se crtanjem – reč je o kadrovima s onoliko voljenim Alanom Fordom. Naravno, na licu mesta je još toliko toga, toliko ljudi i ovaploćenih pasusa iz biografija da ovo nije puka preporuka jednog od učesnika, već srčan putokaz.

Avaj… problem je konkurencija. Jer tik preko puta Muzeja devedesetih nalazi se još jedan takav. Nostalgičari ga i dalje zovu Pionirski park, ali on to više nije. Tamo se nastanila stalna izložba devedesetih, zvana Ćacilend. I kad smo kod putokaza, ukoliko bi ga se stvarno postavilo tu na raskrsnici, posetilac s početka priče dobrano bi se zbunio: kreni levo i videćeš devedesete, kreni desno i videćeš devedesete. Razlike, međutim, ima: Dubravka i Štiks, kao priređivači u Muzeju, pomalo su pogrešno naslovili izložbu „Devedesete, lično“; to tamo su u stvari lične devedesete, dok su devedesete lično, glavom i bradom, u Ćacilendu.

Tamo će ovih dana biti svetkovine. Sijaset izlagača lagača. Zemlja koja gubi ljude i ljudskost reći će da pobeđuje, u to ime razvući će se najveća zastava ikada viđena; tkaninu će držati njeni moljci lično. Čovek koji nema prijatelje, a zdušno radi na tome da mu nestanu i svi neprijatelji, predstaviće nam svoje drugare robote, krunski dokaz da veštačka inteligencija još nije dovoljno inteligentna; to su budući državljani Srbije, kojima će biti zamenjen svako nepodoban. Divlji Srbin, kako mu njegov Švaba tepa dok zajedno planiraju kako da nas utepaju, zabaljezgaće o budućnosti tu na sajmu prošlosti; niko ko shvata da to Švabino „divljak“ nije erotsko cicamicanje nego hipertačna kvalifikacija jedne neobuzdane štetočinske prirode – neće biti prisutan, jer ljubitelji istine, čim bi u taj raj ušli, dobili bi ono što je iz raja izašlo. Iako smo tobože svi pozvani, jer svi smo, veli pozivnica, jedna porodica. Disfunkcionalna, razjebana, ali blago nama, sve srećne liče a naša je nesrećna na način koji će proučavati fenomenolozi zainteresovani za rikverc-atropologiju. Žurka na grobu smisla, gde će veliki i mali grobari uskliknuti s ljubavlju svome svetitelju i podržati ga u osvetiteljstvu svemu čovekolikom.

Za to vreme, sa druge strane ulice, može se videti i piratska kaseta Prodidžija, iz kolekcije Vlade Arsenijevića; uz nju, njegova konstatacija da smo bili naivni kad smo mislili da su devedesete prošle. I vaistinu, ako ovog puta ne raskrstimo s tim vremenskim kancerom, poješće nas bez ostatka. Više neće biti potrebe za putokazom na raskrsnici: svi putevi vodiće u devedesete.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.