Zašto je Putin ćutao dok je Moskva gorela: Moskovski tajms o ruskom sistemu vlasti

Zajedno sa napadom na naftni terminal u blizini Sankt Peterburga, oni su više puta pokazali slabosti ruske protivvazdušne odbrane u glavnom gradu, i to uprkos upitnoj tvrdnji Ministarstva odbrane da su sistemi PVO oborili hiljadu dronova, kao i pohvalama koje je portparol Kremlja uputio odgovoru bezbednosnih snaga.

Vojni stručnjaci istakli su da odbrana od dronova koji dolaze iz više pravaca zahteva opsežnu koordinaciju unutar ruske integrisane mreže protivvazdušne odbrane, što se, prema njihovim rečima, „nije odvijalo kako treba“.

Međutim, osim verovatnih vojnih nedostataka (u koje se ovaj članak ne upušta detaljno), politička reakcija na napade dronovima takođe je razotkrila unutrašnje protivrečnosti u načinu na koji bi ruske vlasti trebalo da upravljaju ovakvim krizama, piše u analizi Moskovski tajms.

https://www.danas.rs/tag/vladimir-putin/

U zapanjujućoj paraleli sa upadom ukrajinske vojske u Kursku oblast tokom 2024. godine, predsednik Vladimir Putin izbegavao je loše vesti koliko god je mogao i nije posećivao pogođeno područje mesecima.

Na dan napada na rafineriju Kapotnja, Putin se nalazio u Kazanju na samitu Rusije i zemalja ASEAN-a i nekoliko dana nakon toga nije javno govorio o događajima.

Kada se konačno oglasio, govorio je uopšteno, optužujući evropske zemlje da pomažu Ukrajini u lansiranju dronova, preteći posledicama i prebacujući odgovornost na spoljnog neprijatelja.

Nakon napada dronovima na Moskvu, vodeći ruski televizijski kanali nisu izveštavali o incidentu u svojim dnevnim programima.

Umesto toga, mediji bliski državi usmerili su pažnju na upozorenja da je snimanje dronova potencijalno protivzakonito, potiskujući snimke događaja koje su stanovnici Moskve mogli da vide sopstvenim očima kroz prozore svojih stanova.

Osnovna logika takvog pristupa je jasna – prepustiti birokratskom aparatu da oblikuje javni narativ dok se bezbednosne službe bave kontrolom i suzbijanjem neželjenih informacija.

Greške na vrhu vlasti ne treba priznavati jer je to opasno u personalističkoj autokratiji, odnosno sistemu u kojem je politička moć snažno koncentrisana oko jedne osobe.

Ruski sistem vlasti nije, kako se ponekad prikazuje u zapadnim komentarima, kruta i jednostavna hijerarhija u kojoj Kremlj izdaje naređenja, a podređeni ih bespogovorno izvršavaju.

Naprotiv, to je sistem namerno preklapajućih nadležnosti i kontrolisanih sukoba interesa, u kojem je nejasnoća karakteristika sistema, a ne njegova greška.

U mirnodopskim uslovima takav sistem proizvodi korupciju i neefikasnost, ali i određenu vrstu stabilnosti, naročito iz ugla predsedničke administracije Rusije, koja može da deluje kao krajnji arbitar, sprečava pojavu potencijalnih rivala i prikuplja korisne informacije o problemima u državi.

Međutim, u stvarnim krizama to znači da se odgovornost uvek može prebaciti na nekog drugog dok je pravac delovanja često nejasan, osim nekoliko osnovnih principa na kojima sistem počiva.

Za civilne zvaničnike lični rizik preuzimanja odgovornosti za problem koji možda neće uspeti da reše veoma je visok.

To je slučaj uprkos činjenici da je jedna od ključnih osobina ruskog sistema unutrašnje uprave centralizovano donošenje odluka i decentralizovano upravljanje krizama, kao i tome da regionalne vlasti često nemaju ni sredstva, ni podsticaje da se unapred pripreme za krizne situacije.

Civilni administratori koji se istaknu tokom krize izlažu se mogućnosti krivičnog gonjenja dok su pripadnici bezbednosnog aparata često zaštićeni od takve odgovornosti.

U međuvremenu, mehanizmi političkog uticaja na koje su regionalne vlasti tradicionalno mogle da se oslone – takozvani adminresurs (administrativni resursi) – postaju sve manje pouzdani.

Pogledajmo nekoliko nedavnih primera.

Visoki zvaničnici u regionima Kurska oblast, Bolgorodska oblast i Brjanska oblast suočili su se sa krivičnom odgovornošću zbog korupcije povezane sa izgradnjom odbrambenih utvrđenja.

Verovatno je malo ko od njih očekivao da će vojska biti toliko nespremna da ta utvrđenja postanu neophodna.

Guverner Bolgorodske oblasti Vjačeslav Gladkov, iako nije završio u zatvoru, doživeo je prekid u političkom usponu, verovatno zbog javnog protivljenja ograničenjima interneta, uprkos tome što je stekao reputaciju uspešnog upravljanja krizama.

Tokom poslednje dve godine regionalni zvaničnici i privredne elite čija se imovina može zapleniti suočavaju se sa sve većim pritiskom bezbednosnih službi i istražnih organa.

To se dešava paralelno sa širim obračunom protiv zamenika guvernera i regionalnih ministara u brojnim korupcionaškim istragama.

Ruska kampanja nacionalizacije dovela je do prenosa imovine vredne oko 6,5 biliona rubalja (86,8 milijardi dolara) u državno vlasništvo, često na osnovu optužbi koje su se ranije smatrale uobičajenim i tolerisanim načinom poslovanja.

Represivni refleks i izbegavanje odgovornosti za loše vesti bili su vidljivi i tokom napada na Moskvu.

Gradonačelnik Sergei Sobjanin na svom Telegram kanalu objavljivao je podatke u realnom vremenu o broju presretnutih dronova dok je Ministarstvo odbrane saopštavalo brojke o neutralisanim letelicama, koje su zvučale impresivno.

Međutim, gotovo da nije bilo vidljivog civilnog upravljanja vanrednom situacijom koje ne bi bilo filtrirano kroz vojno-bezbednosnu perspektivu.

Stanovnicima četvrti Kapotnja na jugoistoku Moskve nisu data jasna uputstva kako da se zaštite, niti su vozači dobili pouzdane informacije koje bi sprečile stvaranje redova na benzinskim pumpama nakon što su se pojavile vesti o mogućoj nestašici goriva.

Davanje prednosti bezbednosnim službama u odnosu na civilne administratore, suzbijanje nekontrolisanih informacija umesto otvorene krizne komunikacije i prebacivanje odgovornosti nisu propusti pojedinačnih zvaničnika.

To su posledice sistema koji je upravo tako i osmišljen – da stabilizuje položaj onih koji se nalaze na vrhu vlasti.

U većini slučajeva sistem funkcioniše onako kako je zamišljen, bez obzira na cenu koju zbog toga plaća civilno stanovništvo.

Kako se krize umnožavaju, budžeti postaju sve ograničeniji, a pravila po kojima se raspodeljuje odgovornost sve nejasnija, može se očekivati da će biti sve manje zvaničnika spremnih da istupe, preuzmu inicijativu i rizikuju da budu okrivljeni za neuspeh.