CNN analizira: Vladimir Putin pred „gotovo nemogućim zadatkom“

Međutim, zapanjujući prizori sa moskovskog neba u četvrtak predstavljaju trenutak kada čak ni najdeblji slojevi zaštite oko šefa Kremlja ne mogu da ga poštede zvuka uzastopnih eksplozija na svega deset milja (oko 16 kilometara) dalje, koje su uništile rafinerije i izazvale guste oblake crnog dima iznad ruske prestonice.

Video-snimci koje su Rusi objavljivali na društvenim mrežama pričaju dve priče, piše Nik Peton Volš u analizi za CNN.

Prva je o protivvazdušnoj odbrani glavnog grada — očigledno raspoređenoj u tri prstena — koju su probili jeftini dronovi masovne proizvodnje.

Ukrajina je nekada bila izložena upravo takvim napadima, a sada ih svake noći uzvraća Rusiji. Poklopac rezervoara rafinerije odleteo je u vazduh. Više požara besnelo je na samo deset milja od samog Kremlja. Gotovo je sigurno da se odvijala i ekološka katastrofa. Sama šteta će uticati na snabdevanje gorivom, što bi moglo da dovede do redova na benzinskim pumpama u gradu koji je Kremlj dugo i uporno nastojao da zaštiti od posledica rata.

Druga priča govori o rastućem nezadovoljstvu među stanovnicima Moskve i političkoj nestabilnosti koju ono može da izazove.

Neprestano objavljivanje snimaka, koje su ruske vlasti pokušavale da ograniče, pokazuje sve veće neslaganje i kontrolu informacija koja je na kraju počela da popušta. Otkako je mali dron pogodio Kremlj u maju 2023. godine, moskovsko nebo trpi posledice ukrajinskih napada, što je čak dovelo do toga da prošlomesečna proslava Dana pobede bude značajno smanjena.

Četvrtak je doneo kakofoniju zapanjujućih snimaka — ukrajinski dronovi pristizali su u talasima iznad plamena kako bi nastavili napade jedan za drugim — što predstavlja trenutak jasnog uvida za ceo svet, u kojem se vidi da se Kremlj zaista suočava sa ozbiljnim teškoćama.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski nazvao je ove napade odgovorom na neprekidno noćno bombardovanje koje Rusija sprovodi, a koje je u ponedeljak obuhvatilo i najstariji i najsvetiji crkveni kompleks u Kijevu.

Čini se da je Zelenski izašao dodatno ohrabren sa sastanka grupe G7, gde je predsednik Donald Tramp pokazao istovremeno i ravnodušnost i podršku prema teškoj situaciji u kojoj se nalazi Ukrajina.

Izgleda da je Zelenski svoja očekivanja od Trampa sveo na nulu. Ipak, dobio je jednu ključnu stvar kojoj se nadao – nagoveštaj — i dalje ne sasvim jasan — da bi Ukrajina mogla da proizvodi po licenci sisteme protivvazdušne odbrane i rakete koje proizvode Sjedinjene Države i Evropa, kojih ponestaje i koje se sporo nadoknađuju.

To ukazuje na krajnje transakcioni odnos, u kojem bi Kijev, da bi opstao, mogao da proizvodi oružje koje fabrike NATO-a jednostavno proizvode presporo i preskupo. Istovremeno, to pokazuje da Ukrajina još uvek ima određene adute u rukama.

Nije jasno, sudeći po promenljivom raspoloženju Trampa na sastanku G7, da li on i dalje ima volju da aktivno radi na postizanju mira. Čak i on mora da vidi da je Kremlj do sada odbacivao njegove inicijative.

Evropske zemlje i dalje gaje određenu nadu da bi izaslanik neke, kako je to nazvala italijanska premijerka Đorđa Meloni, „srednje sile“ mogao ponovo da pokrene pregovore.

Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka objavile su pre jedanaest dana zajedničko saopštenje u kojem su ponovile svoj dugogodišnji početni stav za postizanje sporazuma, uključujući i zahtev za jednostranim prekidom vatre — što je za Moskvu od početka bilo neprihvatljivo.

Nada da bi Putin mogao da potraži neki izlaz iz sukoba i dalje postoji, imajući u vidu zastoj na frontu i poteškoće sa odbranom ruskog vazdušnog prostora.

Zaista, Putin je dao nekoliko nejasnih izjava koje bi mogle da nagoveste promenu pristupa – rekao je da postizanje sporazuma i zauzimanje celog Donbasa nisu „međusobno isključive ideje“ (šta god to tačno značilo), da će se rat uskoro završiti i da bi bivši nemački kancelar Gerhard Šreder mogao biti prihvatljiv kao posrednik između Rusije i Evrope.

Međutim, čak i kada je Putin prošle nedelje priznao ekonomsku štetu koju nanose ukrajinski napadi, njegov odgovor bio je da nagovesti još snažnije uzvratne mere.

Dok se pojavljuju snimci crne kiše koja pada po automobilima u Moskvi, odluka o daljem toku rata ponovo se vraća njegovom pokretaču – Vladimiru Putinu.

Možda je previše optimistično očekivati da će se odlučiti za diplomatiju i postepeno okončanje sukoba za koji zapadne obaveštajne službe tvrde da je odneo pola miliona života njegovih sunarodnika, kako bi zauzeo deo Ukrajine koji predstavlja približno 0,7 odsto ogromne teritorije same Rusije.

Putinove odluke tokom rata često su bile loše – od verovanja da će zauzimanje Kijeva trajati svega nekoliko nedelja; preko poverenja u vojsku da će njene linije snabdevanja izdržati tokom ruskog povlačenja krajem 2022. godine; do dopuštanja ogromnih gubitaka ljudstva tokom napada „mašine za mlevenje mesa“ u Donbasu tokom 2023. i 2024. godine, koji su čak i tako velikoj zemlji kao što je Rusija stvorili probleme sa regrutacijom; pa sve do uverenja da bi Donald Tramp, uz laskanje i ubeđivanje, mogao da izdejstvuje korisne ustupke od Kijeva.

Tokom decenija Putin je gradio sliku smirenog, preciznog i veštog državnika. Razmere katastrofe koja se odvija nedaleko od njegovih zidina — kao i na udaljenom frontu, gde ukrajinski udari srednjeg dometa svakodnevno remete ruske linije snabdevanja i izazivaju nestašice goriva na okupiranom Krimu — sigurno utiču na njegovo donošenje odluka. Ali to ne mora nužno da znači da će odmah posegnuti za pregovorima; možda čak i suprotno.

Ovo je trenutak u kojem Putin ne može sebi da priušti da deluje slabo. Ovo je njegov rat i on će odrediti njegovu sudbinu, kako u godinama koje dolaze, tako i u istoriji. Njegovi problemi na frontu su očigledni, ali on možda sebe uverava da je ovo samo još jedan prolazni pad ratne sreće — da će Rusija uskoro sustići Ukrajinu u sposobnostima korišćenja dronova i ubrzati tempo zauzimanja teritorije.

Najveći rizik za Putina trenutno dolazi iz unutrašnje politike. Prošle nedelje bio je primoran da prizna ekonomsku štetu koju izazivaju ukrajinski napadi, da prihvati činjenicu da se teritorije ne osvajaju onoliko brzo koliko bi želeo, kao i da se suoči sa rastućim nezadovoljstvom zbog gašenja interneta. Sve su to priznanja stvarnosti od strane Kremlja, čiji je ratni narativ retko prihvatao bilo šta manje od potpune pobede.

Malo je očiglednih i praktičnih načina na koje bi Putin mogao da eskalira sukob, a da time sebi dodatno ne oteža položaj. Napad na istočne članice NATO-a — na šta su neki upozoravali — bio bi ogroman rizik u trenutku kada njegova vojska ima problema da nametne dominaciju čak i nad manjim susedom.

Upotreba taktičkog nuklearnog oružja — dugogodišnji predmet zabrinutosti pojedinih analitičara — mogla bi da izazove bes Sjedinjenih Država, Evrope, a možda čak i Kine, uz vrlo malu stratešku korist. Demonstracija sile donela bi Putinu malo koristi ukoliko bi posledice bile katastrofalne.

Uostalom, Rusija već koristi gotovo sva sredstva koja ima protiv Ukrajine dok je upotreba zastrašujuće balističke rakete „orešnik“ ograničena raspoloživim zalihama.

Velike političke promene u Rusiji i ranije su dolazile nakon neuspešnih ratova. Moskovski dnevni list Moskovski komsomolec upozorio je prošlog meseca da su „veliki geopolitički gubici ponekad bili korisniji od sjajnih pobeda“.

Rusko povlačenje iz Prvog svetskog rata dovelo je do krvave revolucije; poraz u Sovjetskom ratu u Avganistanu najavio je haotičan raspad Sovjetskog Saveza; a Moskva je sravnila veći deo Groznog pre nego što je Čečeniji 1996. godine dala autonomiju. Nemojte očekivati laku promenu, ako, što je izgleda malo verovatno, uopšte do nje dođe.

Putinovih 26 godina na čelu Rusije do skoro su bile obeležene veštim manevrisanjem, pragmatizmom i nesrazmerno velikim geopolitičkim uticajem. Ne i upornim insistiranjem na vojnim dobicima koje je karakterisalo poslednje četiri godine.

Sledeći potez Moskve, dok se iznad njenog horizonta uzdižu oblaci čađavog dima, morao bi da bude pronalaženje načina da prihvati sopstvenu slabost i prilagodi joj se, a da pritom ne ostavi utisak ničega osim snage.

To je gotovo nemoguć zadatak. Ali u sistemu koji je Putin uporno nametao Rusiji, odgovornost za njega pada isključivo na Vladimira Putina.

Napomena: ovaj tekst je očigledno autorski komentar i analiza, a ne izveštaj o činjenicama. Formulacije poput „Putinove odluke bile su loše“, „Kremlj se zaista muči“ ili „Moskva mora da prihvati svoju slabost“ predstavljaju stavove autora, a ne nesporne činjenice.