Alal vam lenor

U predgovoru, Marek Halter prenosi nam upečatljiv detalj iz poznanstva s Irenom: nikada sebe nije smatrala heroinom; sve što je radila, kaže, vidi kao notorno ljudsku reakciju. U trenutku kada ju je locirao, Sendlerova je starica od osamdeset četiri; tokom razgovora se zaplakala, poverivši mu da je i dalje progoni što nije spasla još dece. Na šta Halter konstatuje jednu mračnu zanimljivost: svi ti silni nacisti, kasnije suočeni sa svojim zločinima pred sudom, branili su se onim antologijskim „samo sam radio/la svoj posao“, a da pritom nije posredi bio najbolji izum njihovih pravnih savetnika, već njihovo istinsko lično vjeruju; dočim jednu Irenu Sendlerovu, koja je svoje čovekoljublje platila hapšenjem, zatvorskim mučenjem i svekolikim ugrožavanjem svih bližnjih, do kraja života grize što nije uspela da spase još više života. To mu dođe svevremena crtica o raspodeli savesti: ne kaje se zločinac što je proizveo zlo, nego se kaje dobrotvor što nije proizveo toliko dobra da zlo sasvim potre. No, ima tu još nečega, čisto psihološkog, što se vrlo tiče aktuelnog ovde-i-sad: u tim sudnicama, situacija je takva da reč kajanje deluje irelevantno, jer zločinac u suštini negira svoj zločin i hvata se za narativ.

Dok mi kakofonija sirena stepuje po lobanji u saobraćajnoj vrevi prestonice, razmišljam o prirodi tog pojma. Narativ, rekla bi definicija, predstavlja ram za tumačenje događaja. Komšijska reč „svetonazor“ nije mu, međutim, sinonim: narativ nije pogled na svet, nego mehanizam preživljavanja. Kao takav, on je načelno zdrav – ili bar nasušno potreban – jer obezbeđuje osobi da pregura kroz nekošeno. Kroz period, dakle ono nešto što ima početak i kraj. Nevolja nastaje onda kad se narativ trajno usvoji i zapravo sasvim poistoveti sa svetonazorom, pa i više: postane lična religija, kojom se objašnjava apsolutno sve što se nadalje događa. To će reći, lekovita polulaža premetne se u celoživotnu zabludu koja gazi preko činjenica, gradeći ono što savremeni žargon zove „delulu“.

BG saobraćaj bio bi jednostavna ilustracija: narativ je „brzo se živi, svi žurimo, opšta je nervoza, naravno da se u drugoj sekundi najmanjeg zastoja naleže celom težinom na sirenu, nisam ja osoba koja toleriše s*anja“; neugodna istina, za to vreme, verovatno glasi „mi smo gomila pizduna koji deceniju i kusur nemaju jajčanog materijala da pisnu i trpe kolosalne nepravde uz jedva-cijuk iz mišje rupe, a i to samo kad niko ne čuje, ali zato u auto-gužvi otkidam glavu – ili bar uši, sirenčinom – ako tok stane ma i na milisekund, tu se isteruje sva pravda kosmosa“. Ajde de, to ćemo preživeti, mada uz masovno groblje živaca. Neuporedivo je interesantnije pogledati ovdašnje veletlačitelje i pitati se koji to narativ oni sebi prodaju da preguraju dan, a naročito noć. Šta će pričati pred sudom jednoga bože zdravlja dana u slobodnoj zemlji, to ćemo valjda čuti – ali šta sebi bulazne kad treba zaspati, to nijednim veštačenjem jastučnice saznati nećemo.

Koji omekšivač za stvarnost, koju peglu za fakte koriste? Da li u svojim štab-jazbinama i ostalim štakorskim većima makar među sobom nazivaju svoja dela pravim imenom, ili je odlepljenost od realnosti stigla na nivo potpunog nepriznavanja da istina uopšte postoji, već da postoji samo… pa, takmičenje narativa. Naš protiv njihovog. Nešto kao Šredingerov zvučni top: on je istovremeno i upotrebljen i neupotrebljen, i imamo ga i uopšte ga nemamo, svedočenja su tu i nisu tu, ono što su ljudi na svojim telima osetili možda i nisu osetili – kao da nema objektivne istine koja je ili-ili, nego, eto, zavisi šta se nametne kao pobednik nadmetanja. Nema veze što se hapsilo načelnika policijskog, nema veze šta su zvanična saopštenja – napisaćemo druga. Reći ćemo da samo tog načelnika nismo rekonstruisali, ili tu nadstrešnicu. Reći ćemo da su studenti tukli policiju. Reći ćemo da su kliconoše i afirmatori svakog prostakluka – pristojni ljudi, i obrnuto. Uništavaćemo ljudske živote svakodnevno, sve žešće, i tvrditi da je to zemlja koja pobeđuje. I onda leći na počinak, pa sutra opet.

I kad za to dođe vreme, dok god usta vire iznad vode, sricaće: „Samo sam radio/la svoj posao.“ Mi ćemo se kajati što smo ovoliko zlo dozvolili, a oni možda jedino zato što „svoj posao“ nisu radili još „brže-jače-bolje“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.