Mizerna verzija „fazona i fora“

Paralele s Gebelsom su čisto laskanje: mi imamo posla s iskompleksiranim derištem, čija se taktika mahom svodi na podetinjavanje cele igrice do mere da čak i osmogodišnjak zakoluta očima i kaže: „Ma neću više da se igram, ovo je glupo, pokvario je igralište.“ Međutim, smešna je koliko i ogavna – a i opasna – činjenica da to zapravo nije strategija: onome ko je snevao da bude skul buli, kabadahisanje po školskom dvorištu i klinačka pokvarenost jesu prirodni mentalni ekosistem; on nije dizajnirao teren da bi nas u njega uvukao, on nas uvlači na teren gde oduvek živi i za koji jedino zna. Dva taze primera posebno su se istakla: rat natpisima/nalepnicama i plašenje lapotom.

Kad smo bili deca, bilo je one klinčadije čija je jedina replika bila „ti si to dvaput više“ – ti mu kažeš da je takav i takav – jer jeste – a on/ona, u nemoći da ti drugačije doskoči, kaže da si to sve ti, samo puta dva. Jadna fora, ali efektno nervira drugu stranu. Što je derletu više nego dovoljno. I gadan je prizor kad neko čitavog života usavršava pokvarenost a suštinski ne odmiče od opisanog rezona: sve se i dalje svodi na to da ti govori kako si ti ono što je belodano on, što je radikalski manifest u jednoj rečenici.

No, paralelno s tim rezonom, radi i ljubomora: sve što ti preduzmeš, svaka akcija koja nešto postiže, provocira da pak on uradi dvaput (ili stoput) više. Ekspresno, ali i aliexpressno, jer za bolje nema kapaciteta. I zato je moguće Svemogućeg isprovocirati čak i najobičnijim nalepnicama. „Gnev mi, boginjo, pevaj Ahilejev“ – a kakav Ahilej, takav i gnev: duž Bulevara oslobođenja, ironično baš eto tu, ne samo što „FCK BLK“ piše svuda gde je beton, ili čak po staklima lokala, nego su ajvani uzeli farbu i ispisali svoju kopipejst mudrost po drveću, odvratno ogromnim slovima, po kori nečega živog. Vaistinu, malo šta je tako besprizorno kao bes glupaka i prostaka. Šta je sledeće, da uzmu mašinicu za šišanje i njome naprave FCK BLK po krznu pasa lutalica? Zašto ne bi, umesto nakaženja svega što ih okružuje, lepo uzeli da istetoviraju moto sebi na kožu? Baš sam rad da vidim ko će od njih ponosito ići ulicama s tim dermalnim ukrasom kad ovo prođe.

Primer broj dva je janičarsko-jadničarski odgovor na situaciju da su i naši najstariji sugrađani počeli da slušaju svoje unuke, u meri koja je već preteća po režim. I ladno smo dobili, mrtvoozbiljnim tonom, na Pinku prilog o tome da klinci planiraju da ubiju svoje stare. Generalno, krizni štab je dobio naredbu da koristi reč „ubistvo“ najopuštenije: ne šaljite decu da studiraju, ubiće ih, čuvajte se, matoraći, ubiće vas deca, ne zaje*avajte se, deco, ubiće vas policija (jer na to, je li, ima pravo), sve u svemu to je neka zemlja gde žive sve same ubice u nastajanju – a jedini sveci-spasioci su baš ovi na koje se odnosi čuveno „ruke su vam krvave“. Otužno sklepane verbalne babaroge, plašiteljski vrhunci bedničke skale; zamislite samo taj deficit argumenata koji ide dotle da s nacionalne frekvencije – kao vest – ubeđuješ ljude kako im rođeni potomci smeraju masovni lapot.

Sve bi to bile puke pokvarenosti, riznica infantilije, gadna samoodbrana jada – na toj strani ulice moral nikad nije imao ni privremeno mesto boravka – ali problem je što tamo više ne stanuje ni ono malo razuma što je nekad skvotovalo. Retorska spremnost na sve prelazi u fizičku spremnost na sve. Ono što se ovde gradi, a što se stručno zove policijska država, drugo je ime za domaću okupaciju; taoci situacije postaju bukvalni taoci, koje sila pod oružjem drži u mestu, cereći se i rugajući. A kad smo kod ruganja, predlog spomenika novosadskim žrtvama verovatno je najstrašniji primer do sada. To je slavljenje sopstvenog nečoveštva, i samo fali da se predsednik na svečanosti povodom otkrivanja popne na tu ploču koja predstavlja palu nadstrešnicu, da stane na nju svom težinom svoje biografije i odatle drži govor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.