Spirala sunovrata – inferiornost, neukost, zloupotreba

Pretpostavka (prezumpcija) nevinosti je institut krivičnoprocesnog prava, prvi put primenjena u „Kod penal“ Napoleona Bonaparte iz 1810. Odnosi se na teret dokazivanja u krivičnim postupcima. Po ovom načelu, teret dokazivanja nosi optužba. Zadatak tužioca jeste u dokazivanju krivice. Optuženi ne mora ništa dokazivati i smatra se nevinim do pravosnažne presude suda.

Pretpostavka nevinosti obavezuje isključivo učesnike u sudskom postupku. Ovaj princip nema nikakvog dejstva na opštu javnost i ne tiče se nikog van dotičnog krivičnog procesa. Pravničkim jezikom, pretpostavka nevinosti ne deluje „erga omnes“, već „inter partes“.

Izgleda da naš dični predsednik ovu lekciju iz krivičnoprocesnog prava nije najbolje naučio. Još ju je manje razumeo. Lako može biti da mu je ocena iz ovog predmeta poklonjena intervencijom njegovog tadašnjeg partijskog šefa dok je dahijao Pravnim fakultetom u Beogradu.

I mnogi drugi, poput papagaja, ponavljaju ovo veoma pogrešno tumačenje pretpostavke nevinosti predstavljajući je kao opšteobavezujući diktat.

A sad ono glavno.

Čitam ovih dana izveštaj BIRN-a o nemačkim poslovnim interesima u Srbiji i o ljudima koji se decenijama bave materijalizacijom tih interesa. Salutiram autorima na detaljnom istraživačkom poduhvatu i podrobnoj analizi. Saznasmo posebno zanimljive i indikativne informacije. Ko, kako i kad.

Bravo!

Mene, ipak, brine nešto drugo. Ili prvo. Kako ti drago, poštovani čitaoče.

Kako smo i zašto pali ovoliko nisko da nas civilizovan svet doživljava (i tretira) ovoliko ponižavajaće? Preciznije, šta smo radili tokom poslednjih decenija i kakav smo utisak ostavljali da bismo se našli u ovako nezavidnom položaju?

Dugo već traje naše lutanje. I naše posrtanje. I naše brukanje.

Posledice su morale biti loše. Krajnje nepovoljne. Sami smo krivi. To jest, prvenstveno vlast koja nas gura na dno i sramoti pred sobom i Evropom. No, ni mi nismo oslobođeni odgovornosti. I naše ponašanje i naši stavovi i naše odluke su nas ostavile na sporednom koloseku. Najsporednijem. Slepom.

Nećemo u Evropsku uniju, hoćemo Rusiju i Kinu, sviđa nam se antievropsko više nego evropsko, ne prihvatamo ideale i standarde razvijenog dela čovečanstva.

Odbijamo da vidimo na šta nam Srbija liči. Ne primećujemo prljavštinu, zagađenost i haos. Ne primećujemo neuređenost, manipulacije, primitivizam. Biramo život u brlogu. Tako kako smo izabrali, tako i prolazimo. Sjatili su se ovde svakojaki posrednici, lobisti, mešetari. I svi su ili plaćenici naših vlastodržaca ili su njihovi najbliži partneri. Po pravilu su u obe uloge istovremeno.

Stranci su verno ogledalo naše stvarnosti. Ophode se upravo na način na koji ih mi, i vlast i građani, ohrabrujemo. Usmeravamo.

Ovo što su otkrili novinari BIRN-a to je vrh ledenog brega. Vrlo je verovatno da Srbijom krstare stotine nečijih agenata i zastupnika čiji se posao svodi na čerupanje Srbije. Jer, Srbija i jeste za čerupanje. Ponuđena je da bude čerupana.
Dostojanstvo ne podrazumeva bezobrazluk. Ali, podrazumeva čestitost i poštenje.

Ako smo zaista siromašni, ne moramo se prodavati svakom ko nam pare ponudi. A nismo toliko siromašni. Samo što nas pljačkaju i domaći i strani. Ruku pod ruku.

Kad se stvar ogoli do kraja, dobije se ovo pitanje: U kakvoj državi želimo da živimo? U čijem društvu želimo da budemo? U kakvim uslovima, u kakvom sistemu, s kakvim odgovornostima?

U tome je ključ.

Respekt se teško stiče i lako gubi, stara je mudrost. Mi smo respekt izgubili. Protraćili. Proćerdali. Prodali u bescenje. Blagodareći vlastima, naravno.

Zato se ne treba čuditi situaciji u kojoj smo. Ako vlast od ove zemlje pravi ogroman rudnik svega što u njoj postoji, rušeći i poslednju odbranu prirode i zdravlja, logično je očekivati raznorazne belosvetske predatore. A upravo se to radi. U stvari, ništa drugo osim toga se i ne radi.

Raskopati sve, uništiti sve, poseći sve, zarad šake evra ili dolara. Od otadžbine napraviti pustoš kako bi se privatni sefovi napunili, a narodu podelila mizerna milostinja.

Takvi tvrde da im je stalo do Srbije. Brinu o njoj i njenom teritorijalnom integritetu. Gaze ustav na prvom koraku, dočim se pozivaju na ustavno slovo o Kosovu. Neistina, zlovolja i praznoslovlje.

Nasuprot tome, prava istina je ova.

Škola nam je propala. Načisto propala. Srpski književni jezik, naše najvrednije duhovno dostignuće, pokvarili smo do besmisla. U Srbiji se više ne zna ni šta je obrazovanje, ni šta je pismenost. Deca nam bespogovorno veruju veštačkoj inteligenciji i društvenim mrežama. Knjige skoro da se ne dotiču. Jezik kojim govorimo i pišemo, postalo je ruglo. Agramatičan, rogobatan, neispravan. Jednom rečju, nakazan. Spisateljstvo jednog Bogdana Popovića, Slobodana Jovanovića, Skerlića i Dučića uglavnom je nepoznato. Nepoznato i zaboravljeno. I necenjeno.

Srušene su nam i obesmišljene sve javne institucije. Ustav, zakon, moral, to su monete za potkusurivanje. Pojmovi bez težine i bez značaja.

Pomislimo li nekad čemu učimo svoje potomstvo? Kakav im primer dajemo. U šta veruju i ko su im uzori. Ili smo ih ostavili da tumaraju bespućima sujeverja, predrasuda i samozavaravanja. Zabluda i obmana kao preovlađujući, ako ne i jedini, način mišljenja.

Hvalimo se patriotizmom, a najdragocenije patriotske tekovine smo odavno odbacili. Jednako kao i svest o ogrešenjima u ime patriotizma. Teškim ogrešenjima.

Brlog, rekoh i ponovih.

Naposletku, još jedna pouka. Ovog puta je upućena srpskim novokomponovanim nacionalistima, obožavateljima kineskih čovekolikih robota. I među ovima kolo vodi aktuelni predsednik Srbije.

Dragutin i Milutin su srpski srednjovekovni kraljevi iz svetorodne loze Nemanjića.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.