Očevi i deca

Mislim na skupštine opština u Knjaževcu i Kuli, Nastavno-naučno veće Medicinskog fakulteta u Beogradu, reakcije ljudi u čačanskom kraju koji su onomad danima bili bez vode… Primera ima na pretek. I tek će ih biti. Strah, uzmicanje, kompromis. To je ono što se vidi. Povlačenje umesto revolucionarnosti. Zasad se radi o pojedinačnim slučajevima (sa izuzetkom medicinara), ali je fenomen indikativan. Očit je narodni zazor od režima i njegove represije. Da li je taj zazor opravdan i realan ili nije, sekundarno je pitanje. Stanje nacije je takvo. U znatnom delu stanovništva.

Inercija, inertnost, indignacija.

Oprečna strana onog veličanstvenog mitinga na Slaviji od 23. maja. Omladina u protestu, stariji u mirenju sa sudbinom. Mladi koji trpe udarce, srednja generacija koja se „i guštera plaši“. Jedni uzdignutog čela, drugi pognute glave. Studenti omađijani pobedničkim optimizmom, većina ostalih spremna na svaki ustupak. Što je žešći pritisak, mladež je borbenija, a roditelji zabrinutiji. Oni koji dolaze bi da menjaju iz temelja, mada ne znaju tačno šta i kako. Oni koji su tu, baš i ne bi. Odveć je skupo i neizvesno.

„Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“, u mislima je mnogih. U mislima ili na usnama.

Ljudi bi ovde da im bude bolje, ali da pritom ne menjaju sebe. Ako bi režim mogao biti po njih blagonakloniji, naročito u pogledu para, ne bi loše bilo. No, ako građanin ili građanka treba da preduzmu nešto što podrazumeva i najmanji rizik, onda radije ne.

Uobičajen izgovor je „svi su oni isti“, „politika je prljava“, „kod nas to ne može i nikad nije bilo“, „eto, smenili smo Miloševića 2000. i sve je ostalo nepromenjeno, možda i gore“.

Komentari, opservacije, pametovanja. Do besmisla i nazad. Samo ne akcija. Samo ne lični angažman, samo ne preuzimanje odgovornosti. Samo to ne.
Nekad smo bili hrabar narod. Spreman na iskorak. Danas više nismo. Danas smo slomljeni i povijeni. Lakše nam je da priznamo kako su studenti bolji od nas, da ih u zvezde kujemo, da im se javno divimo, a da istovremeno stojimo po strani, pljeskamo i navijamo.

Neka taj posao obavi neko drugi. Neko ko nisam ja. Neko ko nije od mojih. Neki naši sunarodnici. Imaginarni.
Kako bi lepo bilo kad bi nam blagodet pala u krilo. Sama od sebe. Kad bi nas Bog pogledao i zasuo nas zlatnicima. I dragim kamenjem. Kad bi mag sa čarobnim štapom učinio našu sadašnjost bezbrižnom i berićetnom. Kad bi…

„Kad bi Dunav bio vreo, svak bi riblju čorbu jeo.“

Može i ovako:

„Nema leba bez motike.“

Ne verujemo više u ono što su mudrosti naših predaka. Dobro bi bilo podsetiti se. I korisno i blagotvorno.

Kad sam već kod očeva i dece. Evo nekoliko reči na temu studentskog Memoranduma o Kosovu i Metohiji. S malim zadocnjenjem. Pardoniraj, poštovani čitaoče.

Iskreno, ne mogu se oteti utisku da dotični tekst nije pisala ruka studenta. I pristup, i ton, i stil, nekako su prepoznatljivi na prvi pogled, to jest na prvo čitanje. Jamačno, pisala ga je ruka odraslog. I izneti stavovi su dosad ponovljeni milion puta.

Stara, usuđujem se reći, i izlizana priča. Visokoparno praznoslovlje, ako mi je ovakav sud dozvoljen.

Ovo tvrdim iz bar tri razloga.

Prvo, pozivanje na Ustav Srbije. Određenje Kosova kao sastavnog i neotuđivog dela teritorije Republike Srbije nalazi se u ustavnoj preambuli. Ustavna preambula prethodi ustavu, predstavlja njegov predgovor i nema normativnu snagu. To je jedna proklamacija ustavotvorca o motivima i idealima koji su ga rukovodili u uobličavanju i donošenju ustava. Uz to, realnost statusa Kosova se temeljno promenila od 2006, kad je Ustav izglasan. Kosovo je proglasilo svoju nezavisnost, priznatu od najmanje stotinak država. Srbija se, zajedno sa još stotinak država, tome protivi.

Međunarodni sud pravde je, na inicijativu Srbije, stao na stanovište po kom kosovska deklaracija nezavisnosti nije u neskladu s međunarodnim pravom. Podsećanja radi, ova institucija je organ Ujedinjenih nacija.

Dakle, ispravno je konstatovati da je pitanje državnopravnog položaja Kosova sporno.

Recimo, kad bi u Ustavu Srbije bilo zapisano da je planeta Zemlja u stvari pljosnata, da li bi svaki njen državljanin bio obavezan da takav iskaz prihvati za nepobitnu činjenicu?

Drugo, iz slova Ustava se ne zna ni kad je Srbija nastala kao država, ni kad je i kojim aktom Kosovo postalo njen deo. Još je manje jasno na osnovu čije je odluke Kosovo definisano kao autonomna pokrajina u sastavu Srbije.

Treće, jeftina patetika u opisivanju značaja Kosova za istoriju i identitet Srba. Suviše podseća na već viđeno, rečeno i na sve talambase oglašavano. Posebnu pažnju privlači reč „obzorje“. Veoma je svojstvena modernoj generaciji. Kladim se da devedeset devet odsto studenata pojma nema šta znači.
Najposle, jedna pouka.

Nacionalni identitet svakog naroda gradi se i izvire iz intelektualnih, kulturnih i civilizacijskih dostignuća tog naroda. Identitet ne čine teritorije, dragi moji, koji god da ste. Niti se taj identitet može propisati ustavom ili memorandumom.

Uzgred, jedan nas je memorandum od pre četiri decenije papreno koštao. I tad su ga pisale sede glave iz Knez Mihailove 35.
Valjda će ovaj, tobož studentski, po nas biti manje bolan. I manje štetan.

Mislite svojom glavom, ne tuđom. Pišite svojom rukom, ne tuđom. Stvarajte svoj svet, ne tuđ.
Krenuli ste kako treba. Alal vam vera! Nemojte, na pola puta, ponovo pod skute odraslih. Makar vam bili profesori. Makar vam se predstavljali genijalnim. Makar vam bili fakultetski autoriteti.

Zbog njihovih zabluda i opsena smo dovde i stigli.

Terajte po svom, pa šta bude. I budite slobodni. Od svega i od svakog.

Tutori vam nisu potrebni, upamtite.

Vera u Boga je nešto malo više od celivanja pojasa Presvete Bogorodice.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.