ACHTUNG, BABY!

Posle ovih reči usrdne zahvalnosti i iskrenog oduševljenja za muziku grupe U2, ono glavno. Moja je dužnost da upozoravam. Skrećem pažnju. Opominjem. Podižem prst. Iskustvo uči. Evo mog pitanja za danas. I za buduće dane. Za svagda.

Ako je ovaj režim autoritaran, a jeste, kako se onda može smeniti demokratskim sredstvima? Demokratski režim se može smeniti demokratskim putem. Za smenu autoritarnog režima potrebni su drugačiji načini.

Ili grešim?

Svako ko veruje u ovu mogućnost pada u logičku zamku. Između autoritarnosti i demokratije razlika i leži u principu (ne)smenjivosti. Autoritarnost služi da bi se osujetila smenjivost vlasti, neutralisali politički oponenti i konkurenti, ne bi li se vladalo bez ikakvog ograničenja. Ni vremenskog, ni institucionalnog.

Represija će uvek biti srazmerna vlastodržačkoj ugroženosti. Što je otpor jači, to će pritisak bivati drastičniji. Jer, autoritarna vlast brine isključivo o svom položaju na vlasti. U njihovom doživljaju života i politike, to je jedini cilj. I jedina preokupacija. Jedina opsesija. Za nju je to stvar egzistencije, opstanka, postojanja.

A šta ako Ustavni sud, na primer, donese obavezno mišljenje po kom je jednoj osobi dozvoljeno da se treći put kandiduje za predsednika države?
Ne znam, naravno, da li će takvo mišljenje biti doneto, ali znam da, ukoliko bi bilo doneto, nema nikog ko bi ga mogao opovrgnuti i sprečiti dotičnog u trećoj kandidaturi.

A šta ako izbora uopšte ne bude? Šta ako vlast odluči da ih ne raspisuje do daljeg? Ko će ih na raspisivanje izbora prisiliti? Opet je odgovor isti. Nema nikog.

A šta ako vlast proglasi svoju izbornu pobedu uprkos po sebe negativnom rezultatu izbora? Ko će reagovati i tome se suprotstaviti. I kojim sredstvima, čak da takvog ima?

O ovom što gore napisah valjalo bi razmišljati. To su sasvim realni scenariji. Mnogo realniji, nažalost, od redovne i mirne smene vlasti.

Naivnost i optimizam bez pokrića su slabosti kojih se treba kloniti. Inače se razočaranje pojavljuje kao veoma verovatan ishod. Tad će dockan biti.

Druga okolnost o kojoj treba voditi računa je ova.

U vreme socijalizma, i Titovog, i post-Titovog, i Miloševićevog, državni organi i institucije bili su aposlutno podređeni političkoj vlasti. (Jedno)partijska stroga hijerahija predstavljala je osnov ovog sistema subordinacije. Posle petooktobarske promene i pada Miloševića, ovaj se odnos preokrenuo. Politička vlast je postala podređena službama bezbednosti, često i njen talac.

Kakva je današnja relacija i međuzavisnost među njima, možemo samo pretpostavljati. Da li tu vlada totalna podudarnost, potpuno jedinstvo i interesno sadejstvo ili ima šumova i nevidljivih nesuglasica, nije vidno, ali jeste mogućno. Ko nad kim dominira, ko koga sluša i ko čije namere ostvaruje, pitanje je od presudne važnosti.

Preciznije, odakle politička vlast (čitaj predsednik Srbije) crpi svoju apsolutnu vlast? Koji je razlog što mu se sve službe, u neprekidnom trajanju i nereformisanosti od 1944/45, povinuju bespogovorno izvršavajući njegove naredbe? I naredbe i ćefove.

Kakvu korist vojska, policija, obaveštajni sektor i svi ostali, imaju od slepog sprovođenja njegovih zapovesti? Radi li se o idolopoklonstvu ili sporazumu? O uzajamnoj idili ili je neko nekom veoma zgodan instrument u rukama? Ko tu svira, a ko igra? Ko je čiji eksponent? Prostim jezikom, ko je od njih moćniji? Ko kome komanduje?

Petooktobarci su se dolaskom na vlast obreli u nenormalnoj poziciji.

Nominalno su držali vlast u zemlji i tako ih je građanstvo doživljavalo. Kao politički faktor što donosi ključne odluke. U stvarnosti, međutim, petooktobarcima su ruke, u velikoj meri, bile vezane. Stavljeni su pred izbor. Ili poslušnost u bitnim pitanjima uz očuvanje formalnih funkcija ili eliminacija iz političkog života. U slučaju Zorana Đinđića i eliminacija iz fizičkog života.

Većina petooktobaraca je prihvatilo saradnju. Mnogi su na tu saradnju pristali i ranije. Zato Peti oktobar nije doneo očekivanu i temeljnu transformaciju. Nije bio revolucija. U biti je održao kontinuitet Miloševićevog sistema i Miloševićeve politike. I iznutra i spolja. I kako se završilo? Završilo se krahom i dolaskom aktuelnih vlastodržaca na vlast. Da li je u tome bilo zakulisnih radnji? Tajnih dogovora? Nečasnih pogodbi?

Biće da jeste.

Kako god, njihov ortakluk radi. Zasad. Našli su se. Prepoznali, izabrali i uortačili.

Pitanje je dokle.

Nismo neman zaustavili onomad. Pristali smo na njenu komandu uplašeni njenom pretnjom. Neki od nas su bili plen u njenim čeljustima, neki mašice u njenoj kandži. Ovi današnji su njihovi miljenici i njihovi mezimci. Obostrana ljubav, pogubna po istinske interese Srbije. Dok oni dahijaju i šenluče, dok oni Srbijom vedre i oblače, dok je Srbija njihovo vlasništvo, mi ćemo stradati i tonuti. Njihovo dobro, naše je zlo. Njihov ćar, naš gubitak. NJihov uspeh, naš poraz.

Ne bi aktuelna vlast bila toliko silna i toliko osiona da iza sebe, ili iznad sebe, nema one koji silom raspolažu. Silom i prinudom.

U velikoj većini, i dalje patimo od iluzija. Oni koji dolaze ne znaju, jer nemaju od koga da čuju. Zato se sapliću o isti kamen. I saplitaće se.

Oni koji znaju, zaboravili su. Namerno ili nenamerno, svejedno. Ulepšavaju prošlost, precenjuju sopstvene uloge, pripovedaju bajke o sebi i svom dobu. Lovačke priče.

Peti oktobar je putokaz za ono što ne bi trebalo. Za ono što se ne sme činiti. Za ono što je nedorečeno i pogrešno.

A taj nauk se svodi na ovo. Kompromis, svaki kompromis, u stvari je njihova pobeda. U njihovim očima, mi smo zakleti neprijatelji. Obojeni revolucionari.
„Ne veruj Danajcima ni darove kad nose“, pevao je slepi Homer pre bezmalo tri milenijuma. Odjekuje kroz vreme do dana današnjeg.

Dvoglava zmija otrovnica je među nama. Upamti, poštovani čitaoče. Dobro upamti i po tome se vladaj.

Iskustvo uči, rekoh.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.