Usputni komentari u odsustvu njegovih odgovora

Amerika, radnička prava, štrajk, protest, nasilje, represija, nedokazana krivica, presuda, pogubljenja…

No, vratimo se u ovaj brlog što se Srbijom zove. U ovu baruštinu, žabokrečinu, mulj.

Pretpostavljam da predmetna institucija nije našla časak svog dragocenog vremena kako bi se posvetila odgovorima na pitanja pisca ovih redova od pretprošle subote. Ne zameram mu. Ima preča posla. Treba rešiti zagonetku o očuvanju donetih pravosudnih zakona i od Evrope iskamčiti obećane pare. Milijarda i po nije mala stvar. Nije nipošto. A naša predmetna institucija, kao i njegovi krokodili, naročito su alavi na pare. Sve će bagatelisati, izvrtati ruglu, ignorisati. Ali kad na red dođu evri, u znatnim količinama, krenu bale da im cure. Pale se alarmi, pokreće celokupan mehanizam vlasti, sve se snage upiru ne bi li se do novca nekako došlo.

„Para vrti gde burgija neće“, kaže naš narod. I ne greši. Pogotovu kod onih kojima su lakomost, pohlepa i grabež glavne karakterne osobine.

Zapita li se ikad predmetna institucija zašto bi mu iko išta davao na lepe oči. Da li je on ikad ikom išta dao što je on pošteno zaradio ili je jedino otimao tuđe? Zgrtao i gomilao bogatstvo. Valja mu evropski keš, ama mu evropske vrednosti ne valjaju.

A Protićeva pitanja?

„Trice i kučine“, kaže on.

„Čuj, koja je razlika između države i vlasti? Kakvo glupo pitanje. Pa to je isto. Država je vlast i vlast je država. Obe su moje. E, moj Protiću, nemaš ti pojma ni o čem. Još nisi razumeo šta je suština. O čemu se radi. Nema tebi pomoći, Protiću. Ni tebi ni tvojim istomišljenicima. Ti bi da teoretišeš, a ja se bavim konkretnim projektima. Zamišljam, planiram, realizujem. Iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, iz milenijuma u milenijum.

Unedogled… Zato sam ja nezamenjiv. I nesmenjiv. Utuvi to u tu svoju tvrdoglavu tintaru, Protiću.“

Ti uzimaš što ti ne pripada. Uzurpiraš, privatizuješ, sebi i svojima prisvajaš, dodao bih usrdno.

„Čuj, ko je bio prvi predsednik Srpske napredne stranke? Opet, glupost. Pa svi znaju da je to bio Tomislav Nikolić, a odmah zatim JA. I sad sam predsednik samo iz senke. Jasno ti je valjda ko među naprednjacima kosi, a ko vodu nosi. Mada JA ne kosim. Delegiram tu predmetnu nadležnost svojim podređenima. JA bih, nije sporno, ali ne postizavam. Mnogo je obaveza, Protiću. Mnogo i premnogo.“

Podsećanja radi, Srpska napredna stranka nastala je januara 1881, jedanaestog, ako se ne varam. Prvi predsednik je bio izvesni Milutin Garašanin, sin Ilijin (autora „Načertanija“) i deda našeg proslavljenog arheologa, svog imenjaka, usuđujem se na repliku predsedniku Srbije.

Bonus informacija specijalno za predmetnu instituciju: Milan Piroćanac je bio prvi predsednik vlade Srbije iz naprednjačkih redova, a LJubomir Kaljević ministar inostranih dela u prevratničkoj vladi 1903.
Izvorna Srpska napredna stranka bila je naglašeno obrenovićevska i austrofilska, sastavljena od vrhunskih intelektualaca svog doba.

Koliko ova današnja ima dodirnih tačaka sa onom starom, prepuštam tebi, poštovani čitaoče, da zaključiš sam.

„Čuj, pita me šta je ustav. Ustav, to je mrtvo slovo na hartiji. Lepo zvuči, ali ničem ne služi. Jedino što komplikuje, usporava, problematizuje hod Srbije u svetlu budućnost. Zato sam JA, predmetna institucija, smislio ovo: držim se Ustava kad mi odgovara, gazim ga kad mi smeta. Nije loše, Protiću? Šta na to kažeš, hah?“

Šta da kažem? Šta mogu da kažem. Impresioniran sam zaista. Ne zamerite jedan malešni komentar. Zanemarljiv, takoreći. Niste vi ni prvi, ni poslednji koji je uobrazio da je iznad Ustava. Da je njegova volja neprikosnovena. Takav se obično naziva autokratom ili diktatorom. A to je, uči nas istorija, rđavo i za njega i za narod na čiju je grbaču zajahao. Samodržavlje se vraća poput bumeranga. Hoće vinovnika u potiljak da pogodi. Malo li je istorijskih primera?

„E ono za sportistu kojem su čestitali i Milošević i Tuđman, to sam znao. Majke mi sam znao. Robert Prosinečki? Jelž tako? Milošević posle Barija 1991, Tuđman posle Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. Vidiš da sam znao. Znaš li šta mi je stvarno žao? Iskreno. Najiskrenije. Žao mi je što mu i JA nisam čestitao. Bolje poznajem fudbal i od Miloševića i od Tuđmana, a i navijam za Crvenu zvezdu oduvek.“

Kad bih bio cinik, rekao bih čega se pametan stidi, tim se budala ponosi. Ipak, neću. Obraćam se predmetnoj instituciji s dužnim poštovanjem. A i sam sam nekad davno bio zvezdaš. Više nisam. Razlog je očigledan.

Primećujem usput, ovoj vašoj Zvezdi nešto ne ide baš najbolje na međunarodnoj sceni. Pafos, Lil, sve fudbalske velesile, nema šta. Dadoste Zvezdi milione naših para i – ćorak, ako smem da se tako izrazim. Ćorak. Zaključujem iz priloženog. Predsednik Srbije je tabula rasa. NJegovo je tzv. znanje napabirčeno zbrda-zdola ili servirano (često pogrešno) od njegovih stručnih službi. Otud kod njega toliko besmislica. Koještarija. Netačnosti. Ignoramus, napisah u nekom od ranijih tekstova na ovom mestu. Analfabeta. Neznalica.

I to ne bi bilo strašno kad kod njega ne bi postojala jaka želja da nam se predstavi u svetlu učenog čoveka. Kad ne bi težio da bude ono što nije, to jest ono za šta nema kapacitet da bude. A hteo bi po svaku cenu. I zato izgleda smešan. Zločest, destruktivan, sitničav, ali smešan. To se zove kaćiperstvo.

Bolje bi mu bilo da više čita, a manje zbori. Da više razmišlja u introspekciji nego što drži monologe. Da se preispituje nego što pametuje. Jer kad pametuje, spasavaj se ko može. Atak na zdrav razum.

Vidim, nije predsednik Srbije usamljen u svom neznanju. Ima još takvih i u drugim zemljama. I u onim najmoćnijim. Živimo u neko anti-intelektualno doba. Tako nam se zalomilo. No, za njega nema izvinjenja. Nema ni izgovora. Ni opraštanja. Njegova kompleksoidnost i inferiornost nisu naša muka, već njegova. Mi smo samo izloženi toj besomučnoj torturi predsednika Srbije. Ni krivi ni dužni.

Opsednut potrebom da zaseni prostotu, on neprestano maltretira čitavu naciju. I sramoti je. Bruka na svakom koraku.

Krajnje je vreme da prestane da nam se penje na glavu. I ide nam na ganglije.

I, molim vas, molim sve ljude u medijima. Nemojte, za Boga miloga, u svaku rečenicu trpati reči „društvo“ i „zapravo“.

Imajte milosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.