„Ko vam je dozvolio da govorite?“

Ovoga puta meta je bila Jelena Pavlović, advokat i narodni poslanik, koja je na skupu u Kraljevu pozvala na podršku studentskoj listi. Ali za deo takozvane građanske opozicione scene problem nije šta je rečeno, nego ko je govorio. A kada je kriterijum poreklo govornika, a ne sadržaj govora, onda više ne govorimo o principima, nego o ideološkoj čistki.

Radomir Lazović je otišao najdalje, rekavši da Jelena Pavlović „ne treba da govori i ne treba ništa da se pita“. Ta rečenica je mnogo važnija od same polemike oko jednog govora. Jer ako neko ko se predstavlja kao borac za otvoreno društvo kaže da jedna žena ne treba da govori i ne treba ništa da se pita, onda problem nije u Jeleni Pavlović. Problem je u shvatanju demokratije. Demokratija u kojoj govore samo oni koje je odobrio Zeleno-levi front nije demokratija. To je diktatura sa progresivnim izlogom.

Slična logika vidi se i u reakcijama Pavla Grbovića. Umesto da govori o sadržaju poruke, on se vraća na to da je Pavlović izabrana na Nestorovićevoj listi, da je ta lista navodno produžila život vlasti u Beogradu i da ona zbog toga nema moralni legitimitet da se približi studentskom pokretu. To je stara teza koja je ponavljana toliko puta da su mnogi počeli da je prihvataju kao činjenicu.

A činjenice su drugačije. Upravo je lista oko Branimira Nestorovića odbijanjem da bude deo bilo koje većine omogućila ponavljanje beogradskih izbora u junu 2024. godine. Da je cilj bio „prodaja Beograda“, najlakše bi bilo ući u neku većinu, naplatiti političku poziciju i završiti posao. To se nije dogodilo.

Naravno, legitimno je kritikovati svaki politički izbor. Legitimno je polemisati sa Jelenom Pavlović, Branimirom Nestorovićem, Pokretom MI – Snaga naroda, pa i sa mnom kao nekim ko tom političkom pravcu pripada. Ali nije legitimno pravo na javnu reč uslovljavati ideološkim poreklom. Nije legitimno jednom pokretu govoriti da ima pravo na podršku samo ako izabere govornike po ukusu jedne političke klase.

Uprkos svim razlikama, MI – Snaga naroda nikome ne zatvara vrata. Dosta je bilo krunjenja, cepanja i trajnog žigosanja ljudi zbog toga gde su nekada bili ili sa kim su nekada sarađivali. Ako neko iskreno stoji protiv ovog režima, uz ideju slobodne i državotvorne Srbije, onda sa tim čovekom treba razgovarati, a ne izricati mu zabranu javnog govora.

Posebno je zanimljiva nervoza zbog takozvanog „nacionalnog narativa“. Čim neko izgovori da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije, čim se pomene slobodarski duh naroda, čim se građanski bunt poveže sa nacionalnim dostojanstvom, deo građanističke scene reaguje oštrim izjavama, saopštenjima i etiketiranjem.

A uzrok tome je jednostavan: dogodilo se ono čega se oni najviše plaše. Nacionalna ideja počela je da izlazi iz karikature u koju su je godinama gurali. Godinama je srpska nacionalna misao svesno poistovećivana sa najgorim pojavama javnog života. Sa prostaklukom, rijalitijem, lažnom desnicom, kontrolisanim ekstremima i likovima koji služe da normalnom čoveku ogade svaku pomisao na nacionalnu politiku. Tako je napravljena lažna slika da je nacionalno uvek primitivno, a građansko uvek civilizovano.

A onda se pojave ljudi koji tu sliku kvare.

Pojavi se Milo Lompar, protiv koga se ne raspravlja argumentima, nego etiketama. Pojavi se Alek Kavčić, čovek koji je novac zarađen u inostranstvu odlučio da uloži u besplatne udžbenike i obrazovanje dece, pa i on postane problem. Sada se pojavila Jelena Pavlović, pa i ona mora biti proglašena nedostojnom da govori. Pojavio se, na kraju, i Branimir Nestorović, ne kao proizvod partijske infrastrukture, već kao antisistemski lekar i javna ličnost koja je, šta god ko mislio o njegovim stavovima, pokazala da značajan deo naroda traži glas izvan unapred podeljenih političkih okova.

Nisu njima problem ni Lompar, ni Kavčić, ni Pavlović kao pojedinci. Problem je mogućnost da se nacionalna ideja u Srbiji vrati u pristojan, obrazovan i državotvoran oblik. Problem je mogućnost da srpski nacionalizam ne bude ono što su godinama predstavljali da jeste, nego ono što u jednoj normalnoj državi mora biti: svest o sopstvenom narodu, sopstvenoj državi, sopstvenim interesima i sopstvenom dostojanstvu.

Zato je rečenica Vesne Pešić, koju je preneo Blic, da se Kraljevo predstavilo kao „teško provincijalno“, toliko važna. Ona nije samo uvreda jednom gradu. Ona je ogledalo jednog pogleda na Srbiju. Pogleda po kome je narod dobar dok ćuti, dok glasa kako mu se kaže, dok aplaudira odobrenim govornicima i dok ne podseća elitu da Srbija ne živi samo u nekoliko krugova beogradskih istomišljenika.

Ali Srbija nije ničija privatna ideološka svojina. Nisu ni studenti. Nije ni bilo koji narodni pokret koji se u ovoj zemlji pojavi. Naravno da svaki pokret može da pogreši. Naravno da svaki govornik može biti predmet kritike. Ali postoji razlika između kritike i zabrane. Između neslaganja i poruke da neko „ne treba da govori i ne treba ništa da se pita“.
Ko danas jednoj Jeleni Pavlović poručuje da ne treba da govori, sutra će istu poruku uputiti svakome ko ne stane u ideološki kalup. Danas je problem bivša poslanica naše liste. Sutra će problem biti profesor koji govori o Kosovu. Prekosutra ćete biti problem i vi.

I tu se vidi zašto se promena u Srbiji stalno odlaže. Ne samo zato što je vlast kriminalizovala državu, zarobila institucije i pretvorila javni život u mehanizam sopstvenog opstanka. Već i zato što deo opozicione scene više strahuje od nacionalnog buđenja nego od opstanka ovog režima.

Zato napad na Jelenu Pavlović treba razumeti šire. To nije samo polemika oko jednog nastupa u Kraljevu. To je pokušaj da se pošalje poruka: podržavaćemo vas dok ste naši, dok govorite našim jezikom i dok ne izlazite iz ideološkog okvira koji smo vam namenili. Srbija neće biti slobodna ako mora da bira između Vučićeve zarobljene države i ideoloških komesara koji bi da odlučuju ko sme da govori, a ko „ne treba ništa da se pita“.

Autor je advokat i odbornik u skupštini Grada Beograda MI-Snaga naroda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.