Optužnica u Zemlji čuda: Odjeci emisije na RTS-u

Kerol, autor „Alise u Zemlji čuda“ i jedan od najznačajnijih predstavnika književnog žanra nonsensa, teško da je mogao da pretpostavi da će jedan pravni tekst jednog dana podsetiti na njegov književni postupak. Mada ko zna, s obzirom da je podvrgavao satiri autoritete i društvene konvencije viktorijanske Engleske. Pišući o izvrnutim obrascima mišljenja i svetu u kojem logika služi besmislu, stvorio je delo koje je daleko nadživelo vreme u kojem je nastalo.

Književni žanr nonsensa često se pogrešno poistovećuje sa običnom besmislicom. Međutim, njegova suština nije odsustvo logike, već upravo suprotno – njena dosledna primena na besmislene pretpostavke. U svetu Luisa Kerola sve je na izgled uređeno: postoje pravila, klasifikacije, procedure i zaključci. Sudovi izriču presude pre suđenja, reči menjaju značenja, a administrativni red opstaje uprkos tome što je veza sa stvarnošću izgubljena. Nonsens nije haos. On je privid savršenog reda. Čitalac prepoznaje da se nalazi u svetu u kome logika više ne služi istini, već održavanju jedne izmišljene stvarnosti.

Upravo me je spoj privida reda i izgubljene veze sa stvarnošću u pomenutoj optužnici podsetio na Kerolov književni postupak. Nije me, dakle, iznenadila sama optužnica. Politički motivisani procesi nisu neuobičajena pojava u autoritarnim režimima. Zaintrigirala me je arhitektura njene argumentacije. Da se odmah razumemo, da je ostalo samo na tome, poređenje sa Kerolom bilo bi tek književna dosetka. Ali ovde nije reč o književnosti. Reč je o optužnici po kojoj se već postupa i koja već proizvodi ozbiljne posledice po ljude obuhvaćene tim postupkom. Saslušanja, pretresi i druga procesna postupanja, praćena tabloidnim iživljavanjem, pokazuju da se književni postupak nonsensa preselio u pravnu stvarnost – i u živote ljudi.

Vredi, zato, pažljivo pogledati kako je ta argumentacija izgrađena. Najpre se papir koji se odnosi na procenu mogućih bezbednosnih rizika uoči protesta na Autokomandi, nastao pre nego što je protest 15. marta uopšte bio planiran, tumači kao dokaz unapred osmišljene strategije simulacije zvučnog oružja. Na toj reinterpretaciji potom se gradi uredna klasifikacija „zaverenika“: politički aktivisti i studenti, novinari i vlasnici nezavisnih portala, učesnici u „organizovanim lekarskim pregledima“, javne ličnosti, opozicioni političari i advokati. Svaka kategorija dobija svoj naziv, opis i ulogu. Istovremeno se konstruiše njihova međusobna povezanost i zajedničko delovanje, kao da su delovi jedinstvenog plana. Na kraju sama pedantnost klasifikacije počinje da ostavlja utisak da je ono što je tek predmet dokazivanja već utvrđena činjenica – konačni rezultat jedne dugotrajne i temeljne istrage.

Potreba da se besmisao učini uverljivim pomoću urednih klasifikacija, dakle, nije nova. Ona pripada samoj poetici književnog nonsensa. Kod Luisa Kerola svet funkcioniše po strogim pravilima koja više ne služe stvarnosti, već sopstvenoj unutrašnjoj logici. Red opstaje čak i kada je potpuno izgubio dodir sa zdravim razumom.

Sličan postupak srećemo i kod Horhea Luisa Borhesa, koji u jednom eseju navodi čuvenu „kinesku enciklopediju“. U njoj se životinje razvrstavaju na: careve, balzamovane, pripitomljene, sirene, one koje izdaleka liče na muve i druge podjednako precizno određene kategorije. Čitalac se najpre divi sistematičnosti klasifikacije, a potom shvata da problem nije u njenoj nedovoljnoj preciznosti, već u tome što je čitav sistem zasnovan na besmislenim kriterijumima.

To je možda i najopasnija osobina administrativnog nonsensa: što je klasifikacija urednija, to smo skloniji da joj poverujemo. Sama pedantnost kategorizacije počinje da ostavlja utisak pravničke ozbiljnosti, kao da je već prošla proveru stvarnosti. Forma proizvodi privid istine.

Nije to samo osobina pojedinih pravnih ili političkih tekstova. Reč je o jednoj od slabosti ljudskog rasuđivanja: što je neko objašnjenje urednije strukturirano, to smo spremniji da mu poverujemo, nezavisno od toga koliko su njegove početne pretpostavke utemeljene. Ne uveravaju nas činjenice, već način na koji su raspoređene. Upravo zato politički montirani procesi kroz istoriju retko počivaju na otvorenoj proizvoljnosti.

Naprotiv, njihova uverljivost počiva na prividu metodološke i pravne urednosti. Što su kategorije preciznije, narativ koherentniji, a konstrukcija pedantnije razrađena, to je lakše prevideti da čitava građevina može počivati na neosnovanim, pogrešno tumačenim ili netačnim premisama. To su, metaforički rečeno, uredno projektovane građevine podignute na pesku.

Književni žanr nonsensa privlači nas upravo zato što znamo da je književnost. NJegovo poigravanje logikom, pravilima i klasifikacijama predstavlja kreativno izvrtanje stvarnosti koje nas istovremeno zabavlja i tera da preispitamo uobičajene obrasce mišljenja. Ali kada isti postupci napuste književnost i postanu deo javnog ili pravnog govora, prestaju da budu estetska i misaona igra. Tada više ne proizvode osmeh, već zabrinutost.

Optužnica nije književni tekst. NJena snaga ne počiva na maštovitosti konstrukcije, već na činjenicama, dokazima i odgovornosti prema stvarnosti. Zato uredna arhitektura argumentacije ne može biti zamena za njene temelje.

Književnost može sebi da priušti Zemlju čuda. Pravo ne može.

Autorka je psihoterepeutkinja i filozofkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.