Vidovdan istine, a ne mitova: Novo pismo jednog profesora studentima u blokadi

Pred nama je još jedan vidovdanski skup i to je prilika da se na Vidovdan po prvi put vidi istina, a ne mitovi. O vidovdanskim greškama sam vam pisao pre godinu dana (22.6.2025.), uključujući Miloševićeve pretnje Albancima u govoru na Gazimestanu 1989., teroru koji je usledio i doveo do gubitka Kosova.

Umesto prošlogodišnje promašene „soft“ verzije gazimestanskog govora Mila Lompara u Beogradu, ove godine ste u programu vidovdanskog skupa u Kraljevu najavili „prikupljanje donacija za decu sa Kosova i Metohije“. Podržavam ovaj lepi gest, ali želeo bih da vam skrenem pažnju i na implikacije koje on povlači za sobom.

Ako su pare samo za srpsku decu, onda gest podrazumeva implicitno priznanje da Kosovo nije deo Srbije pošto se donacije nikada ne prikupljaju za većinski narod. Ako smatrate da je Kosovo pravno još uvek deo Srbije, onda ne postoji opravdanje da se prikupljaju donacije samo za srpsku decu jer je to onda diskriminacija drugih.

Prema izveštajima UNICEF-a, na Kosovu su najugroženija deca koja žive ili rade na ulici, koja ne pohađaju školu, deca koja žive u siromaštvu – a to su pre svega romska, aškalijska i egipćanska deca – zatim deca sa invaliditetom, deca koja trpe porodično nasilje, zlostavljanje ili zanemarivanje itd. Drugim rečima, srpska deca na Kosovu kao takva nisu među najugroženijima.

Ponavljam, ja podržavam ovu akciju i više sam za to da se donacije podele svoj materijalno ugroženoj deci na Kosovu, bez obzira na narodnost i bez obzira na moj stav, koji znate, da je Srbija odavno izgubila Kosovo – istorijskim greškama počevši od Vidovdana 1989.

Vi ste transparentni u svemu što radite i zato predlažem da organizujete grupu studenata koja će ići na Kosovo, odneti novac deci i objaviti detaljan izveštaj o tome koliko para ste prikupili, kako ste putovali, koja dokumenta ste pokazali na granici, koliko ste dali svakom detetu, da li vas je neko tamo napao, da li vam je neko pretio, kao i pozitivne utiske.

Zašto je važno da idete na Kosovo i objavljujete kosovske putopise? Vi ste jedina politička snaga u Srbiji koja može da suoči sa istinom veliki broj građana kojima su puna usta „srpskog Kosova i Metohije“, premda nemaju pojma kako se uopšte tamo putuje i šta treba poneti od dokumenata. Oni veruju da tamo srpski narod živi kao siromašne porodice iz RTS-ove emisije „S Tamarom u akciji“ (sada se emitira na nekoj drugoj televiziji) i u strahu da će im usred noći doći neki „Šiptar“ i prerezati grkljan. Znamo da su to „priče za decu“, ali previše je onih koji neznanjem sabotiraju bilo kakav konstruktivan dijalog o Kosovu.

Vidovdan je u istoriji previše puta zloupotrebljen. Neposredno posle genocida u Srebrenici, na Vidovdan 1995. najodgovorniji za ovaj masakr nad Bošnjacima, Karadžić i Mladić su ljubili zastavu Republike Srpske.
Zato na ovaj Vidovdan trebaju građani da vide istinu. To je prilika da se poprave istorijske greške, da se pošalje poruka mira i da se govori o činjenicama, a ne mitovima. Da to bude Vidovdan istine koji ujedinjuje, a ne da razjedinjuje kao što se to desilo prošle godine zbog Lomparovog nacionalističkog govora.

Napravite prvi Vidovdan bez nacionalizma, da se u Kraljevu osim prikupljanja donacija za kosovsku decu, on uopšte ne bavi Kosovom nego da se bavi onom najvažnijom temom – a to su izbori na kojima ćete srušiti režim. Vi ste pripremili izbornu listu, imate već detaljan izborni program, kao i spisak volontera za kontrolu izbornog procesa – ali je i dalje problem u tome da raspisivanje parlamentarnih izbora nije nigde na vidiku.

Svaki dan se izvlače milioni za EXPO iz državne kase i što se duže čeka, finansijska rupa koja će da dočeka pobedničku studentsku listu koja će da preuzme vlast posle redovnih parlamentarnih izbora 2028. će biti sve dublja i dublja. A to je upravo ono što Nepomenik planira – da potpuno isprazni državnu kasu, da se država guši u kreditima i da tako suoči pobedničku vladu studentske liste sa bankrotom. Onda će narod početi da priča kako je u njegovo vreme sve koliko-toliko funkcionisalo, da smo bili nezahvalni i protestovali, a onda smo dobili vlast u kojoj ništa više ne funkcioniše.
Ovaj vidovdanski skup bi trebalo da bude poslednji veći skup ovoga leta. Vama više ni ne trebaju veliki skupovi da biste dokazali svoj politički legitimitet, vi ste sve rekorde već oborili. Budući skupovi ne treba da izgledaju tako da na njima govornici drže monologe ili se recituju pesme. Sve smo to već čuli. Sada je ključno da pripremate mnogo malih skupova sa konstruktivnim debatama o sledećim koracima.

Ono o čemu treba najviše da se diskutuje na skupovima su strategije kako do izbora i posledicama odlaganja izbora. Zato informišite narod o datumu redovnih izbora, pošto vanredne vlast neće nikako raspisati. Ponudite opcije građanima i pitajte ih šta su spremni da urade ili šta misle da treba da se uradi u ovoj pat poziciji da se već drugu godinu čeka raspisivanje izbora koje ste zatražili još u maju 2025.

Nije sramota priznati da ne znate kako do izbora, to nije nimalo jednostavno. Ja sam odavno dao ideju i pisao mnogo puta o tome kako je rešenje da sa građanima raspišete i organizujete izbore, ali možda neko ima bolju ideju od mene.
Dakle, ključno je da informišete javnost o činjenicama – da su izbori daleko i da je državna kasa sve praznija – i da tražite rešenje kako do izbora. Glavni moto protesta je „STUDENTI POBEĐUJU“, ali bez izbora nema pobede.

Mnoga svoja pisma sam posvetio žrtvama novosadske nadstrešnice. Od Vukašinove smrti sve je u znaku broja 16, ali je najveća heroina ona pod brojem 17, koja se retko pominje, a svi znamo za nju. To je Teodora Martinko iz Kisača, jedina preživela žrtva pada nadstrešnice novosadske železničke stanice. U vreme nesreće bila je 23-godišnja studentkinja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i majka jednogodišnje devojčice. Kada su ju spasioci izvlačili iz betonskih ruševina, molila je da ćerki prenesu da je mama mnogo voli. Obe noge su joj amputirane i deo karlice, šest meseci je bila u životnoj opasnosti, ali je preživela i ove nedelje čak položila vozački ispit. To je prelepa vest i ovo pismo posvećujem Teodori koja treba da nam svima bude primer da se sve može i onda kada je najteže.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.