Specijal „javnog servisa“ o „zvučnom topu“ 15. marta 2025: Simulacija uređenog društva

U trenutku kada se desio incident nalazio sam se na sredini Ulice kralja Milana, na mestu gde se susreću SKC i JDP. Nekoliko minuta pre događaja telefonom sam sninimio, da bih ovekovečio trenutak, ljude koji su stajali i mirno odavali poštu stradalima u padu nadstrešnice. Nisam primetio da se mnoštvo pojedinaca u mom neposrednom okruženju na bilo koji način ponaša sumnjivo, odnosno da se sprema nekakav igrokaz ili simulacija onoga što će se ubrzo desiti.

A to što se ubrzo desilo, tvrdim, nije bilo izazvano pukim pomeranjem mase. Bilo je znatno drugačije i uz potmuli huk prošišalo je sredinom ulice pocepavši mnoštvo, nakon čega je posledično usledio stampedo. Sutradan sam napisao tekst koji je desetak dana kasnije objavljen u Politici pod uredničkim naslovom „Šta je uzrok stampeda?“.

Takođe sam opisao događaj i u vidu ličnog svedočanstva poslao ga jednoj ovdašnjoj nevladinoj organizaciji. Niko me nije primorao na to, niti tražio od mene da to učinim. Kao što me niko nije prisilio da se sutradan nakon incidenta (zajedno sa suprugom koja je prošla mnogo gore od mene), javim dežurnoj službi bolnice. Kasnije sam saznao da je više od tri hiljade ljudi poslalo nevladinim organizacijama lična svedočanstva o događaju, kao i da su mnogi (poput nas dvoje), potražili lekarsku pomoć.

I uopšte ne sumnjam da su to učinili samoinicijativno, i jer su imali određene tekobe. (Ističem ovo jer vidim da „istraga“ ide u pravcu nekakvog organizovanog simuliranja). Od tog vremena čekam da država odgovori na ključno pitanje – čime je te večeri dejstvovano po građanima?

Odgovor je, gle čuda, stigao u petak 19. juna 2026. godine preko RTS-a (vaše pravo da (ne)znate sve) – u vidu tvrdnje o igrokazu u kojem je učestvovalo na hiljade građana. „Dokaz“ – zaplenjeni zapisnik sa nekog studentskog plenuma gde se pominju „zvučni top“ i „masni odgovor iz Brisela“. Tanko, rekao bih, i nedovoljno za ovako ozbiljan incident. Stoga, s prezirom odbacujem politički oblikovanu konstrukciju tužilaštva o nekakvoj kolektivnoj simulaciji budući da simuliranja te večeri nije bilo!

Znam to jer sam se nalazio na licu mesta, za razliku od zamenika glavnog javnog tužioca i druga dva gosta specijalne emisije RTS-a koja je neodoljivo podsećala na početak predizborne kampanje. Brzina emitovanja nakon udarnog Dnevnika u kojem je „otkriće“ o „zvučnom topu“ predstavljalo centralnu vest, ekipa gostiju sastavljena od istomišljenika i simpatizera vlasti, njihovo paušalno stigmatizovanje građana, sve to skupa upućuje na zaključak da se iza pomenutog specijala „javnog servisa“ krije dobro poznati „producent“.

Inače, ovakav tip emisije gde nisu pozvane strane koje različito misle, niti građani – svedoci događaja o kojem je reč, gde zamenik tužioca drži političke govore a novinarka se ne meša u svoj posao, i sve to u studiju koji se nalazi nedaleko od bespravno okupiranog parka iz kojeg su i krenuli incidenti 15. marta, vređa dostojanstvo svakoga ko se nalazio na licu mesta te večeri. Da živimo u uređenoj državi u kojoj institucije rade svoj posao, umesto što simuliraju da to čine, žalio bih se Ustavnom sudu zbog povrede člana 23 Ustava.

Međutim, ovom važnom institucijom predsedava nezvanični portparol vladajuće stranke i njen potencijalni kandidat za predsednika države, što je još jedan u nizu primera da živimo unutar simulacije uređenog sistema i društva. Unutar onoga što Bodrijar naziva simulakrumom, gde se iza institucionalnih kulisa i privida uređenosti odvija brutalna partitokratizacija i kriminalizacija sistema, otimačina i isisavanje društvenih resursa, razgradnja ljudskih vrednosti i razaranje dostojanstva svakog građanina ponaosob. U takvom jednom simulakrumu pravne države lišene vladavine prava, kafkijansko tužilaštvo je u potpunosti spremno da optuži hiljade i hiljade građana da su simulirali napad na sebe same.

Jer mi živimo i u društvu apsurda gde se, primera radi, jednoumni simpatizeri vlasti skloni monolozima u emisiji RTS-a rezignirano pitaju zašto nema dijaloga, gde se u istoj emisiji zamenik tužioca poziva na pravo a nedaleko od njega postoji javna površina koju je vlast bespravno okupurala. Gde voditeljka veruje da živi u društvu slobodnih medija a nema slobodu da u emisiju pozove predstavnike drukčijeg stava, niti da postavi jedno suvislo novinarsko pitanje gostima. Gde zamenika tužioca zanima „masni odgovor iz Brisela“ koji se nije dogodio jer ova vlast (između ostalog) igra onako kako lobisti iz Brisela sviraju, dok ga istovremeno ne zanima šta se zaista dogodilo15. marta 2025. godine – ko je dejstvovao po okupljenim građanima? I čime?

Dakle, umesto da se pozabavi ovim ključnim pitanjima, tužilaštvo prepričava nesuvisle hipoteze (očigledno izašle iz kuhinje vladajuće stranke), o pravcima kretanja ljudi u sklopu nekakve uvežbane koreografije. Sa sociološkog aspekta gledano radi se o političkoj bajci (da ne kažem narativu), koja je namenjena biračima vladajuće klike. Iste one klike koju u poslednje vreme drmaju brojne afere.

Zato se njeni branioci (takozvani kerberi vlasti), u medijskim nastupima silno (no ipak uzaludno) trude da pažnju javnosti skrenu s pomenutih afera koje dodatno ugrožavaju budući izborni rezultat SNS-a. Nažalost, u tom skretanju pažnje pomažu im državne instutucije koje je vladajuća klika porobila i otela građanima po sličnom principu po kojem je okupirala Pionirski park u centru Beograda, ogradivši ga žicom.

Krajnji bilans ove medijske orkestracije u izvedbi vlasti jeste simuliranje pravnog poretka i uređenog društva, dok je vrhunac takve socijalnopatološke pojave optuživanje građana Srbije za simuliranje napada na sebe same. Građana čije je ustavno i ljudsko pravo da se usprotive i suprotstave lošoj vlasti. Ali ne simuliranjem kako bi to hteli da predstave oni koji se jedino simulacijama i apsurdnim imitiranjima bave.

Autor je sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.