Tramp je upravo pokazao Ukrajini i NATO-u šta za Vašington zaista znači savezništvo

Sjedinjene Države i Iran su 19. juna zvanično potpisale Memorandum kojim se okončava rat koji je trajao više od sto dana. Vrhovni vođa Irana ubijen je u prvim udarima, trinaest američkih vojnika je poginulo u sukobu, a Vašington je potrošio značajan deo zaliha precizno navođene municije. Ishod prema oceni američkih saveznika je sporazum koji ostavlja teheranski režim netaknutim, njegovu vlast po svemu sudeći ojačanom, dok su ključna pitanja o iranskom nuklearnom programu odložena, a ne rešena.

Izrael je besan. Odgovor američkog potpredsednika Džej Di Vensa na taj bes nije bio umirujući. Bio je to javni ukor – poručio je izraelskim zvaničnicima da se „probude i suoče sa stvarnošću“ sopstvene izolovanosti. Eto šta Vašington radi saveznicima koji se pobune protiv uslova dogovora koji predsednik Donald Tramp želi da zaključi: kaže im da se prilagode.

Ukrajina bi trebalo da zastane nad tom rečenicom.

Lekcija koju niko nije želeo da nauči na ovaj način

Izrael nije mlađi partner Vašingtonu. To je, po svemu sudeći, najdublje integrisan bezbednosni odnos koji Sjedinjene Države imaju na planeti – građen sedam decenija, podržan unutrašnjim političkim konsenzusom u Vašingtonu koji preživljava smene administracija, učvršćen razmenom obaveštajnih podataka i zajedničkim razvojem naoružanja.
Američki predsednici obe stranke tretirali su ga gotovo kao svetinju. Ako se takav odnos može javno zaobići u trenutku kada postane nezgodan za dogovor koji Tramp želi, pitanje za svakog drugog američkog partnera je očigledno: po čemu si ti drugačiji?

Ukrajina nema sedamdeset godina institucionalne integracije sa Vašingtonom. Nema unutrašnji politički lobi ni približno uticajan kao izraelski u američkoj politici. Ima više od četiri godine rata punog obima, ogromnu zapadnu simpatiju, i bezbednosni odnos izgrađen na brzinu – pod pritiskom ratnih okolnosti, a ne kroz decenije pažljivog institucionalnog građenja. Ako se Jerusalimu može reći da prihvati uslove koji mu ne odgovaraju, onda pregovaračka pozicija Kijeva u budućim razgovorima izgleda znatno slabije.

Ovo nije hipotetička zabrinutost. To je upravo dinamika koja stoji iza najglasnijih kritika Trampovog pristupa okončanju rata u Ukrajini: transakcioni instinkt koji daje prednost utisku zaključenog dogovora nad njegovom suštinom, primenjen na partnera koji u Vašingtonu uživa znatno manji ugled nego što ga je Izrael ikada imao.

Obrazac, a ne izuzetak

Kritičari sporazuma sa Iranom – uključujući i pripadnike Trampove stranke – nazvali su ga jednim od najgorih spoljnopolitičkih ishoda njegovog mandata. Sporazum ostavlja nerešenim baš ona pitanja koja su najvažnija: granice obogaćivanja uranijuma, sudbinu postojećih iranskih zaliha i upitnost da li su Liban i Hezbolah uopšte obuhvaćeni njegovim odredbama.

Ono što sporazum donosi, jasno i bez odlaganja, jeste utisak rešenosti: Tramp koji potpisuje okvir sporazuma na večeri sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom u Versajskoj palati, a potom proglašava rat „okončanim“.

Ovo nije izolovan slučaj – to je operativna logika spoljne politike ove administracije: brzina iznad suštine, utisak iznad sprovođenja, sam dogovor kao krajnji proizvod, bez obzira na to šta taj dogovor zapravo sadrži.

Kritika transakcione diplomatije nikada nije bila u tome što ona teži dogovorima – diplomatija to i podrazumeva. Problem je u tome što utisak dogovora postaje važniji od dugoročne stabilnosti koju je taj dogovor trebalo da donese. Sporazum koji zamrzava krizu, umesto da je razreši, može da stvori privid stabilnosti dok zapravo čuva uslove za narednu krizu.

Očekivani strateški dijalog Srbije sa SAD prati identičan obrazac – odnos koji se ne ceni zbog zajedničkih demokratskih vrednosti, već zbog retkih minerala, vojnih mogućnosti i strateške koristi. Iranski pregovarači su to razumeli i iskoristili. Sve više to čini i Beograd.

Kijevu bi bilo mudro da i sam to razume – ne kao uvredu, već kao tačan opis načina na koji Vašington danas funkcioniše. Administracija nije neprijateljski raspoložena prema Ukrajini – jednostavno ona nije organizovana oko one vrste strpljive, na vrednostima zasnovane posvećenosti koju dugoročne bezbednosne garancije zahtevaju. Organizovana je oko zaključivanja dogovora koje može slavodobitno da objavi.

Zašto je Evropa odgovor, a ne uteha

Ovo je deo argumenta koji je najvažniji – i deo koji se najčešće previđa, i u Kijevu i u Briselu: Evropa ne bi trebalo da se posmatra kao rezervna opcija ukoliko posvećenost Vašingtona oslabi. Evropa je trajni strateški partner upravo zato što evropske bezbednosne garancije ne zavise od izbornog ciklusa jednog transakcionog predsednika.

Evropske institucije odlučuju sporo – ta kritika je opravdana i dobro dokumentovana. Ali jednom uspostavljena, spora institucionalna posvećenost ima tendenciju da nadživi političko vreme. Član 5. NATO-a, okviri pristupanja EU, bilateralni odbrambeni sporazumi sa pojedinačnim evropskim državama – sve su to obaveze ugrađene u pravne i institucionalne strukture koje ne nestaju kada jednu vladu zameni druga. Trenutna posvećenost SAD Ukrajini, nasuprot tome, zavisi od preferenci jednog čoveka i njegovog promenljivog shvatanja šta predstavlja dobar dogovor.
Ovonedeljni događaji na Bliskom istoku trebalo bi da ubrzaju razgovor koji je već u toku u evropskim prestonicama: da se kontinentalna bezbednosna arhitektura više ne može graditi na pretpostavci nepokolebljive američke posvećenosti. Odbrana Ukrajine, u tom okviru, nije primarno američki projekat koji Evropa podržava. Mora postati evropski projekat koji Vašington, kada mu to odgovara, podržava.

Lekcija za ceo savez

Ono što se ove nedelje desilo sa Iranom nije prava priča o Bliskom istoku. To je demonstracija, izvedena sa neuobičajenom jasnoćom, kako aktuelna administracija SAD pravi razliku između interesa saveznika i sopstvenog vremenskog okvira za zaključivanje dogovora. Izrael je tu lekciju naučio kroz javni ukor. Ukrajini ne bi trebalo da bude potrebna ista lekcija na isti način.

Takva lekcija ne treba ni ostatku transatlantskog saveza. Poljska, baltičke države, i svaka članica NATO-a koja graniči sa revizionističkom Rusijom prate te signale. Isto čine i partneri SAD u Indo-Pacifiku: Tajvan, naročito, ima sopstvene razloge da se zapita da li bi transakciona Bela kuća ostala posvećena bezbednosnim obavezama ukoliko bi joj se dogovor sa Pekingom u nekom trenutku učinio povoljnijim za zaključenje.

Pouka nije da Amerika u potpunosti napušta svoje saveznike. Pouka je da američka podrška, pod sadašnjom administracijom, ima rok trajanja koji određuje kalkulacija Vašingtona, a ne stvarne bezbednosne potrebe partnera.
Za Ukrajinu, i za Evropu uopšte, odgovor ne sme biti panika. To mora biti strukturno prilagođavanje: brža evropska integracija odbrambene industrije, verodostojne evropske bezbednosne garancije koje ne zavise od trajne dobre volje Vašingtona, i trezvena svest da je najpouzdaniji saveznik onaj čije su obaveze integrisane u institucije, a ne u raspoloženje jedne pregovaračke osobe.

Iran je ove nedelje dobio dogovor. Izrael je dobio lekciju o tome koliko su malo njegovi prigovori značili onog trenutka kada je Vašington odlučio da je dogovor zaključen.

Ukrajina i ostatak NATO-a bi trebalo tu lekciju da prihvate kao poklon, ma koliko nepoželjan bio. Bolje je lekciju naučiti sada, iz tuđeg iskustva, nego kasnije, iz sopstvenog.

Najpouzdanija garancija za Ukrajinu možda na kraju ne leži u biranju između Amerike i Evrope, već u izgradnji Evrope dovoljno snažne da obe ostanu zainteresovane za njenu bezbednost – pod uslovima Kijeva, a ne po rasporedu Vašingtona.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Tekst je objavljen na engleskom jeziku u Kyiv Postu, 20. juna 2026, pod naslovom „Trump Just Showed Ukraine and NATO What ‘Ally’ Really Means to Washington“