Slobodište nije mesto za tenkove: O pretvaranju memorijalnog centra u Kruševcu u „vojni park“

Kruševac je tih dana bio najsvetlija tačka na kulturnoj mapi tadašnje Jugoslavije, jer su „Svečanosti slobode“ okupljale pozorišnu i muzičku elitu. Prolazilo se kroz „kapiju sunca“ i ulazilo u „dolinu mrtvih“ sa kamenim, slomljenim krilima koji simbolično označavaju prekinutu mladost, da bi se ukazao kaskadni, travnati i monumentalni amfiteatar na otvorenom, sa binom od belovodskog krečnjaka, koji je primao deset hiljada ljudi. Svečanosti su počinjale paljenjem „prometejske vatre“, a onda je nastajala čarolija. LJudi u publici, od kojih većina nikada nije ušla u pozorište ili koncertnu dvoranu, bez daha je, u svečanoj tišini, pod zvezdanim nebom slušala reči Sofokla, Sokrata, Šekspira, gledala najbolje drame najvećih jugoslovenskih pozorišta i slušala simfonijske orkestre. Na Slobodištu je, početkom sedamdesetih, izvedena i prva jugoslovenska rok opera „Gubec beg“.

Bilo je to vreme kada smo bili svet, a onda su došli oni. Oni kojima ništa nije sveto i koji misle da vreme počinje od njih. Takvi kakvi jesu, došli su na „genijalnu“ ideju da prostor memorijalnog centra pretvore u nešto što bi nazvali „vojni park“, ma šta to značilo.

Postoje mesta koja pripadaju svima, ali ne zato što su ničija, već zato što su važnija od svake vlasti, svake generacije i svakog trenutnog političkog projekta. Takvo mesto je Slobodište u Kruševcu.

Zato nije iznenađenje što je odluka da se na prostoru koji pripada kompleksu Slobodišta gradi izložbeni park vojne tehnike izazvala burne reakcije građana, umetnika, arhitekata i istoričara. Nije ovde reč o tome da li neko voli ili ne voli vojsku. Nije reč ni o osporavanju prava da se vojna istorija Srbije predstavlja javnosti. Reč je o mnogo jednostavnijem pitanju: Da li je memorijalni kompleks posvećen žrtvama fašističkog terora pravo mesto za takav sadržaj?

Slobodište nije nastalo kao običan park. Ono je podignuto na mestu gde je tokom Drugog svetskog rata streljano oko 1.650 ljudi. Projektovao ga je Bogdan Bogdanović, jedan od najznačajnijih autora memorijalne arhitekture na prostoru nekadašnje Jugoslavije. NJegova ideja nije bila da stvori još jedan spomenik ratu, već prostor posvećen slobodi, sećanju i ljudskom dostojanstvu. Upravo zato Slobodište nema monumentalne vojnike od bronze, nema topove, nema tenkove i nema militarističku ikonografiju. NJegov jezik je drugačiji. To je jezik opomene.

Zagovornici projekta tvrde da novi sadržaj neće ugroziti memorijalni kompleks i da će doprineti turističkoj i obrazovnoj ponudi grada. Možda će zaista privući deo posetilaca. Možda će neko usput fotografisati avion ili vojno vozilo. Ali pitanje nije da li će biti više turista. Pitanje je šta će biti glavna poruka prostora koji je decenijama bio posvećen žrtvama rata.

Nije slučajno što su se pobunili upravo arhitekte i stručnjaci za kulturno nasleđe. Oni dobro znaju da memorijalni kompleksi nisu zbir parcela, već jedinstvene celine. Nije dovoljno reći da se radovi izvode „pored“ memorijalnog dela. Simbolika prostora ne završava se katastarskom linijom. Ona obuhvata čitav ambijent, njegovu istoriju i značenje koje je godinama građeno u svesti ljudi.

Posebno zabrinjava što se o ovako važnom pitanju nije vodila ozbiljna javna rasprava. Slobodište nije privatni posed niti investiciona parcela. To je kulturno dobro od velikog značaja i jedno od najprepoznatljivijih mesta sećanja u Srbiji. O njegovoj budućnosti ne bi smelo da se odlučuje bez građana, stručne javnosti i institucija koje se bave zaštitom kulturnog nasleđa.

Još je važnije pitanje kakvu poruku šaljemo mladima. Ako prostor nastao kao sećanje na streljane civile počne da se povezuje pre svega sa vojnom tehnikom, menja se i način na koji se razume njegova svrha. Sećanje na žrtve postepeno ustupa mesto fascinaciji oružjem. To možda nije namera autora projekta, ali jeste rizik koji se ne može ignorisati.
U mnogim evropskim zemljama memorijalni kompleksi čuvaju se upravo zato što predstavljaju retke prostore u kojima društvo zastane pred sopstvenom istorijom. NJihova vrednost nije u spektaklu, već u dostojanstvu. Nije u atrakciji, već u poruci. Slobodište je jedno od takvih mesta.

Zato današnja rasprava prevazilazi Kruševac. Ona se tiče odnosa Srbije prema sopstvenoj kulturi sećanja. Da li ćemo mesta nastala kao opomena pretvarati u prostore novih sadržaja koji menjaju njihov karakter ili ćemo poštovati ideju zbog koje su nastala?

Građani koji danas brane Slobodište ne brane samo jedan park. Oni brane pravo da se uspomena na žrtve sačuva bez dodatnih interpretacija, bez političkih eksperimenata i bez potrebe da se svako mesto podredi logici atraktivnosti i turističke ponude.

Jer postoje mesta koja ne traže nove sadržaje. Traže poštovanje. A Slobodište je jedno od njih.
Zagovornicima ideje da se memorijalni park pretvori u izložbeni prostor oružja, treba postaviti samo jedno pitanje: Zar morate da uništite i potrete baš sve čega se dotaknete? Čak i onaj kamen na ulazu u Slobodište na kojem je uklesano:
„Pod ovim nebom čoveče uspravi se“!

Autor je novinar, pisac i Kruševljanin

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.