Studentski pokret i važnost otpora narativu izuzetnosti

Ovo se ogleda u nizu konkretnih podataka: očekivani životni vek u Srbiji iznosi oko 76 godina, naspram evropskog proseka od približno 81,7 godina, dok se zemlja nalazi oko 40. mesta u Evropi. U obrazovanju, prema PISA rezultatima i udelu visokoobrazovanih, Srbija je takođe u donjoj trećini evropskih zemalja. Ekonomski, GDP po stanovniku kreće se oko 13-14 hiljada USD, što je značajno ispod Hrvatske i Rumunije, uz pozicioniranje u donjoj polovini evropske lestvice, dok su prosečne neto zarade i produktivnost rada takođe na nivou od približno jedne trećine EU proseka. Dodatno, Srbija ima jedan od najstarijih voznih parkova u Evropi, visoku stopu pušenja među odraslima (među najvišima u Evropi), kao i višu stopu mortaliteta od malignih bolesti u odnosu na evropski prosek.

Strukturni pokazatelji dodatno potvrđuju ovu sliku: negativan migracioni bilans u dužem periodu svrstava Srbiju među zemlje sa najizraženijim odlivom stanovništva u Evropi, dok su zaposlenost, inflaciona stabilnost i produktivnost rada takođe ispod evropskih standarda. Istovremeno, indikatori institucionalnog razvoja, uključujući nivo korupcije i kvalitet vladavine prava, pozicioniraju Srbiju u donju trećinu evropske liste po indeksima relevantnih međunarodnih organizacija.

Ovi pokazatelji nisu samo statistički opis stvarnosti, već i kontrapunkt jednom dugoročno stabilnom narativu o izuzetnosti koji se u javnom prostoru reprodukuje nezavisno od empirijskih činjenica. Neumoljiva je činjenica da je negde usput, između podaničke poslušnosti autoritetu i večite potrage za nacionalnom veličinom, srpsko društvo razvilo je neobičnu sklonost da svaku kolektivnu predstavu o sebi pretvara u dogmu.

Teško je reći kada je zdrava potreba za kolektivnim identitetom ustupila mesto insistiranju na sopstvenoj izuzetnosti. Kada je kritičko promišljanje zamenjeno slepim prihvatanjem autoriteta, a argument ustuknuo pred mantrom. Možda je taj proces imao svoje istorijske prelomne tačke, ali je jednako verovatno da se odvijao postepeno, gotovo neprimetno, dok nije postao norma. Možda negde oko Gazimestana, s kraja osamdesetih, kada je kritička misao predala prostor političkoj liturgiji. Tada su projekcije o kolektivnoj nacionalnoj veličini prestala da bude samo politički narativ već su postale društveni refleks.

Koračajući tako kroz bespuća zaslepljujućeg samoljublja, stižemo do sadašnjeg trenutka, a da gotovo ništa nije naučeno, nijedna lekcija do kraja internalizovana, nijedna greška zaista ispravljena. Srpsko društvo nosi duboko u sebi osobine sluganskog mentaliteta, kako je to Vaclav Havel opisao u svom delu ‘Moć nemoćnih’, analizirajući tadašnje čehoslovačko društvo. Reč je o obrascu slepe, gotovo fatalističke poslušnosti autoritetu i automatskog prihvatanja njegovih odluka i tumačenja.

Možda ne bi bilo zgoreg staviti te zablude o grandioznosti na demokratski test, jer je važno o njima otvoreno razgovarati pogotovo u kontekstu pomenutih statističkih podataka. Očigledno je da je projekat takozvane Velike Srbije doživeo sunovrat, kao i da nijedna srpska institucija danas više nema nekadašnju zamišljenu veličinu, naprotiv.
To dovodi do sledeće kolektivne zablude društva, u kojoj se kroz samoodbrambeni mehanizam umišljene grandioznosti stvara novi sloj dogme, gde se istorija preoblikuje ideološkim perom. U novim spisima krivica je uvek na drugoj strani. Tako nastaje paralelni istorijski narativ u kojem se odgovornost sistematski eksternalizuje, bilo da je reč o interpretacijama raspada Jugoslavije, ulozi i akterima antifašizma u tom Drugog svetskog rata, sukoba na Kosovu, pregovora u Rambujeu ili NATO intervencije. Redefisana sopstvena uloga u tim procesima je obično defanzivna, nužna i moralno neupitna. Tako prošlost više nije prostor kritičkog razumevanja, već instrument potvrđivanja uspostavljenog samopoimanja.

Hipnotisana realnost samoljublja i samoodbrane na kraju dovodi do izolovane stvarnosti u kojoj se građani redukuju na administrativne identifikatore, pre nego na političke subjekte sa stvarnim društvenim identitetom. Ironija ovakve srpske izuzetnosti počiva na premisi da se istorija, društvo i institucije ovde ne mere istim parametrima kao drugde. U ovom slučaju je to nebeska kategorija, koja se neminovno razbija kao krčag u sudaru sa sekularnom neminovnošću svakodnevnog života i ostavlja ranu koju je teško zaceliti, ranu na koju se stavlja „obloga“ od mitologije.

Ovaj obrazac ne ostaje u prošlosti, već se reprodukuje i u savremenim političkim subjektima. Naivno je očekivati da ovakav virus zakači samo jednu stranu srpskog političkog spektra, a zaobiđe drugu. Godine života pod ideologijom zamute svest i najotpornijim, što se danas vidi u idealizaciji studentskog pokreta koji je postao centralna referentna tačka opozicione energije.

Studentski pokret je pokazao neosporan kvalitet, organizacionu snagu i političku relevantnost, i zato je nužno da se posmatra kroz isti analitički okvir koji se koristi za sve druge aktere u savremenim demokratijama. To znači da ako hoćemo zdravo društvo i pouzdane demokratske institucije, svako može da bude podložan analizi, evaluaciji i kritici. Navika da se pojave, grupe i pojedince apriorno postavljaju na nivo božanstva dovodi društvo u ćorsokak, kao što se vidi u ovom slučaju.

Dok jedna grupa zdravorazumski postavlja pitanja o namerama upravljanja državom, druga strana negativno doživljava svako postavljeno pitanje i pokušava da zatvori prostor za diskusiju – nova veličina je uspostavljena o kojoj se ne diskutuje.
Zrelo demokratsko društvo razume da tamo gde nema prostora da se objasne političke nejasnoće, ne može biti ni prostora za demokratiju. Demokratska kultura ne podrazumeva samo unapred dato pravo na podršku, nego i obavezu da se da odgovor na postavljena pitanja. Podrška je, konačno, rezultat transparentnosti odgovora.

Funkcija rasprave nije delegitimizacija studentskog pokreta nego njegovo jačanje. Samo se dijalogom otvara prostor za nove ideje, strategije, koalicije, za oslobađanje od sumnji, nepoverenja i predrasuda.

Ako ovakva demokratska praksa bude pobeđena novim epom o izuzetnosti, postojaće realna opasnost da se i studentski pokret, uprkos neupitnoj društvenoj važnosti i političkoj energiji, nađe zarobljen u već mnogo puta viđenom obrascu. Takva klima ne jača demokratski potencijal, već svodi politički subjekt u simbol koji se više ne ispituje, već potvrđuje.

U tom procesu, dve stvari postaju ključne. Prva je istorijska odgovornost srpske intelektualne zajednice da preuzme aktivnu ulogu u artikulaciji javnih tema, odbrani pluralizma i demokratskih standarda, kako bi se ovaj nemirni tranzicioni period izveo ka stabilnijim i institucionalno uređenim oblicima političkog života.

Druga je potreba da se prekine sa dugotrajnim i destruktivnim obrascem javnog života u kojem se intelektualci sistematski potiskuju iz javne debate, dok javni diskurs o demokratiji sve više oblikuju najglasniji, ali ne nužno i najkompetentniji akteri. „Idealna podloga za totalitarizam je društvo u kojem ljudi više ne veruju činjenicama“, napisala je u svom delu ‘Izvori totaliratizma’, Hane Arent daleke 1951.

Autor je dugogodišnji novinar i master političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.