Đura će ti oprostiti što te tukao

Oficir : Uđite, sedite. Vi ste Jurij Gurka. Pritvorenik: Ne, ja sam, hvala, Jakob Ungerlajder, došlo je do nesporazuma. Oficir: Živite u ulici Hufeland 349. Jurij Gorki je registrovan stanar u ulici Hufeland 349. Dakle, ako je to vaša adresa vi ste Jurij Gurka, emigrant iz Ukrajine star 20 godina. Pritvorenik: Ne, Ja sam državljanin Nemačke i, kao što vidite, odavno nemam 20 godina. Možda, ako smem, živim na toj adresi oko šest meseci, možda je Jurij predhodni… Oficir: Ovo je problem. Razumete. Jer da biste vi bili u pravu država bi morala da greši. Da li to hoćete da kažete, da država greši? Pritvorenik: Nee. Oficir: Onda priznajete da ste vi Juri Gurka a da vam je devojka Helga Abraht. Pritvorenik: Ne, ne, ne ja nemam…Hoću reći moja žena, ona se zove Helga, da. Oficir: Odlično. Pritvorenik: Ali se ne preziva Albraht. Oficir: Sad nešto postižemo. Jeste li je jutros ili sinoć zadavili? Pritvorenik: Molim? Oficir:Jeste li je ubili sinoć ili jutros? Pritvorenik: Ne, ja nemam…Molim vas ovo mora da je..Kao što sam već rekao, nemam devojku, imam suprugu. Istina je da se ona zove Helga, ali Helga Ungerlajder.I verujte mi, ona je još kako živa. U stvari kad su me pokupili vaši ljudi, pre samo jednog sata, ona je bila kod kuće i ponudila ih čajem. Oficir: A ipak imamo leš, pronađen ranije u toku dana. Helga Albraht (oficir pokazuje sliku ubijene devojke) zadavljena je rukama i ostavljena na obali Špreje. Gospodine Gurka budite razumni. Pokazao sam vam telo, hladno na dodir i plavo u licu. Video sam to telo svojim očima. NJena smrt je činjenica. Od vas čujem reči, o toj „supruzi“ koja je „živa“, sa drugačijim prezimenom. To se naziva „pričom“. Mi smo ovde da bismo govorili istinu. Razumete, a ne da pričamo priče. Kraj kadra.

U sledećem trenutku kadar prikazuje događaji na drugom kraju sveta. Šta se dogodilo sa nesretnim Jurijem kojem je nepogrešiva država saopštila istinu, možemo sa pouzdanošću pretpostaviti. Ono što ne moramo nagađati, a znamo da se desilo, je da je sledeće godine srušen Berlinski zid i da su nakon toga otvoreni dosijei Štazija. Tako se istina totalitarnog sistema izlila van registratora u kojima su „služba“ i „političari“ imali nameru da je ostave do kraja svemira, valjda. Ako ste rešili da proverite o kojoj se zemlji radi, o čemu postoji podatak na početku ovog teksta, nisam iznenađen.

Događaji iz poslednje decenije Srbije sada već potpuno ogoljeno liče na ovaj razgovor iz serije Fargo. Slavko Ćuruvija je sam sebe ubio ne bi li naškodio državi. Studenti se zaleću na kola ne bi li stradali i ocrnili vozače simpatizere SNS i predsednika. Vilicama i krvavim glavama napadaju palice policije i batinaša da bi predsednik u svom pravedničkom magnovenju morao da ih pomiluje i ispadne pristrasan i nečovek. Kako su samo inscenirali postojanje zvučnog topa u želji da izginu i izazovu građanski rat. I to je ta specifičnust ovdašnje diktature u pubertetu. U našem slučaju, sa druge strane isledničkog stola nije kao u slučaju druga Jurija ideološka država ogrezla u totalitarizmu.

U slučaju „Srbija“ s druge strane stola je „Država to sam ja“, što je po mom skromnom mišljenju, najopasnija varijanta za upotrebu totalitarnih mehanizama. To što svaki totalitarizam ima ograničen rok trajanja ne brine totalitarce nimalo, bar je istorijsko iskustvo takvo, svaki diktator misli da je upravo on taj koji će biti izuzetak. Pusti Šekspira, je*eš Ričarda drugog, trećeg, šta bre Hitler, kakav raspad SSSR, to je maslo trulog zapada.

A uostalom, mi ovde i nemamo zid, nema šta da se sruši. Ne, ne, nee, strah se srušio druže Država To Sam Ja, talas nade ne može se zaustaviti, dosijei su otvoreni svačijim ponašanjem na sceni. Svak je sam svoj dosije trenutno. Život će pobediti, čitaj, maladost će pobediti a biće dovoljno nas koji ćemo pomoći, jer STUDENTI POBEĐUJU!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.