Evropski rulet na ivici ambisa: Autorski tekst ambasadora u penziji

Nedavni primer – kada je uticajni briselsko-američki list Politico odbio da objavi autorski tekst ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je potom završio na zvaničnim kanalima ruskog MIP-a – ogledalo je potpune blokade svake komunikacije. Onog trenutka kada diplomatija utihne, a medijski kanali se cenzurišu, prostor preuzimaju vojne doktrine i opasne strateške kalkulacije na samoj ivici nuklearnog ambisa.

Formula „Ukrajina napred, Amerika pozadi“

U središtu ove eskalacije nalazi se novoproklamovana, ali duboko rizična doktrina evropskih sila, oličena pre svega u osovini koju čine britanski premijer Keir Starmer, francuski predsednik Emanuel Makron i lider nemačke opozicije Fridrih Merc. Posmatrano iz istorijske retrospektive, ova dinamika neodoljivo podseća na napore Vinstona Čerčila i Šarla de Gola da pred Drugi svetski rat i tokom njega uvuku administraciju Frenklina Ruzvelta u sukob i postavi je ispred evropskih interesa. Danas svedočimo modernoj replici tog scenarija – onome što se u praksi može definisati formulom: „Ukrajina napred, Amerika pozadi“.

Zapadne sile više i ne skrivaju stepen svog neposrednog učešća u ratu. Ono što je počelo kao stidljiva materijalna pomoć, preraslo je u direktno operativno vođenje sukoba na terenu. Kada obaveštajni podaci u realnom vremenu, satelitski snimci i zajedničko planiranje složenih vojnih operacija postanu javna tajna, namera evropske trojke postaje jasna – stvoriti svršen čin (fait accompli).

Britansko testiranje eksperimentalnih raketa dugog dometa u okviru programa Brakestop – koje nose bojevu glavu od 250 kilograma i mogu dosegnuti Moskvu – svesno je osmišljeno tako da ne zavisi od američkih komponenti ni od odobrenja GPS sistema. London, Pariz i Berlin otvoreno teže eskalatornoj autonomiji. Intenziviranjem udara duboko unutar ruske teritorije i otvaranjem novih logističkih koridora (uključujući spekulacije o baltičkim rutama i lansiranju raketa poput sistema „Flamingo“ na Moskvu i Sankt Peterburg), evropske prestonice pokušavaju da nateraju Vašington da pređe sopstvene crvene linije i preuzme ulogu direktnog garanta sukoba – pre bilo kakvih mirovnih pregovora ili političkih promena u Beloj kući.

Analitički konsenzus tri škole mišljenja

Međutim, ova strategija pati od fundamentalne, fatalne greške u proceni. Na tu grešku u javnim debatama kod profesora Glena Dizena, kao i na izuzetno gledanom podkastu Denija Ajfonga (Danny Haiphong), složno upozoravaju vodeći svetski analitičari. NJihovi stavovi na tri različita načina seciraju istu opasnost i formiraju neprobojan analitički blok koji čine: Džon Mersajmer (američka realpolitička škola), Alister Kruk (britanska obaveštajna tradicija) i Sergej Karaganov (doktrinarna misao Kremlja).

Sergej Karaganov, počasni predsednik ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i čovek čije analize decenijama oblikuju stratešku misao Kremlja, već duže vreme otvoreno zagovara tezu da Rusija mora dramatično spustiti prag za upotrebu nuklearnog oružja. Njegov cilj je da se zapadnim elitama – koje su pod zaštitom američkog nuklearnog kišobrana izgubile svaki osećaj za opasnost – „vrati razum“.

Iako se izvan Rusije ponekad doživljava kao radikalan glas, Karaganov nije usamljeni disident: njegove teze danas sve glasnije zastupaju i delovi vojnog vrha i bliski krugovi Dmitrija Medvedeva, pretvarajući ih u rastući establišmentski konsenzus Moskve.

Karaganovljev predlog je hladan i proračunat: ukoliko se konvencionalni napadi na ruske strateške centre nastave, Moskva bi mogla da izvede ograničeni taktički nuklearni udar na vojne i logističke ciljeve u Evropi. U tom kontekstu, s obzirom na istorijsko nasleđe i trenutnu ratobornu retoriku Berlina, upravo se Nemačka (uz Veliku Britaniju) pominje kao primarna meta takvog opominjućeg udara. Ono što je ključno jeste da ove stavove, u analizi zapadnog slepila, uveliko dele i Mersajmer i Kruk.

Protivnici ovakvog rezonovanja često uzvraćaju jednostavnim pitanjem: ako Karaganov i njemu slični već tri godine prete, zašto bi baš sada bilo drugačije? Odgovor leži u prirodi nuklearnog praga – on nije binarna crta koja se jednom pređe ili ne pređe, već klizeća lestvica koja se spušta uporedo sa sužavanjem manevarskog prostora. Upravo zatvaranje diplomatskih kanala, koje sam opisao na početku, predstavlja onu kvalitativnu razliku u odnosu na prethodne faze rata. Kada više ne postoji sagovornik kome se može preneti signal upozorenja, raste verovatnoća da će Moskva odlučiti da tu poruku pošalje samim udarom.

Blef nuklearnog kišobrana

Ono što u ovu analizu unosi najveći nemir jeste hladni realizam Džona Mersajmera, koji se u potpunosti saglašava sa Karaganovljevom procenom ponašanja Vašingtona u opisanom scenariju. Mersajmer eksplicitno tvrdi da, ukoliko bi Rusija upotrebila taktičko nuklearno oružje na tlu Evrope, Sjedinjene Američke Države verovatno ne bi odgovorile nuklearnim udarom na samu Rusiju.

Ta tvrdnja vraća nas na čuvenu rečenicu Šarla de Gola iz šezdesetih godina, kojom je opravdao stvaranje nezavisnih francuskih nuklearnih snaga: „Amerika neće žrtvovati Njujork za Pariz.“ Danas je ta istina aktuelnija nego ikada. Nijedan američki predsednik neće rizikovati potpuno uništenje Čikaga, Vašingtona ili Los Anđelesa da bi osvetio udar na Berlin ili London. Nuklearno odvraćanje funkcioniše isključivo kada je u pitanju egzistencijalni opstanak same supersile; izvan tih granica ono postaje puki geopolitički blef.

Cenzurisani tekst Lavrova zapravo je bio direktan odgovor na rigidne uslove za mir koje je početkom juna u Londonu definisao takozvani „E3 format“ (Velika Britanija, Francuska I Nemačka) zajedno sa Vladimirom Zelenskim. Ruski šef diplomatije time je stavio do znanja da Moskva te uslove ne vidi kao osnovu za dijalog, već kao ultimatum, I da se Evropa više ne može posmatrati kao neutralni posrednik, nego kao direktni učesnik u ratu koji svesno cilja „strateški poraz“ Ruske Federacije.

Hod po ivici žileta

Kao neko ko decenijama analizira mehanizme međunarodne bezbednosti, imam utisak da: prostor za pogrešnu procenu (miscalculation) u komandnim lancima je postao kritično mali. Kada se stotine kilograma konvencionalnog eksploziva šalju stotinama kilometara u dubinu teritorije jedne nuklearne supersile, sukob više ne može ostati lokalizovan – on neminovno vodi ka nuklearnom epilogu.

Strategija Starmera, Makrona i Merca – da guraju Ukrajinu napred, verujući da će ih Amerika izvući iz svakog scenarija – predstavlja hod po ivici žileta. Ako Moskva odluči da razbije taj zapadni blef, Evropa bi mogla bolno da nauči istorijsku lekciju: u globalnom nuklearnom šahu ona je uvek bila i ostala samo tabla, a ne igrači. Igrači su nekada bar sedeli za istim stolom i gledali jedan drugom u oči. Danas je sto prazan, a potezi se povlače naglo i naslepo.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.