Vlast nas kao petao Sofronije ubeđuje da „crva nije ni bilo“

A svaki „zdravorazumski“ pojedinac danas u našoj zenlji počeo je da preispituje taj svoj zdrav razum.

Nekom suludom zamenom teza i kolektivnim „gaslajtingom“, kako se to popularno kaže, došli smo i do situacije da su studenti krivi za, navodno fiktivnu upotrebu zvučnog topa nad hiljadama učesnika velikog protesta 15. marta prošle godine.

I ne samo studenti, koji su sve to smislili i organizovali, nego i tih nekoliko hiljada „glumaca“ koji su odigrali koreografiju (pitam se kako bi izgledale pripreme za tu do sada neviđeno masovnu predstavu).

A onda i svi koji su o tome pričali ili pisali u javnosti i alarmirali međunarodne institucije i organizacije za zaštitu ljudskih prava.

I, pazi sad, i lekari koji su pružali zdravstvenu pomoć ljudima koji su imali tegobe i posledice, što fizičke što psihičke, nakon što su pretrpeli zvučni udar zabranjenog oružja.

Svi će oni biti identifikovani i procesuirani, ni manje ni više, uglavnom za krivično delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja.

Ako je verovati zameniku glavnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Miodragu Markoviću.

I to je možda najveća sramota u celoj priči.

Ovaj naučnofantastični blokbaster predstavlja na javnom servisu drugi čovek javnog tužilaštva, čije reči lako mogu da se sprovedu u delo, što je prilično zastrašujuće.

Ipak, to ne radi prvi čovek, jer bez obzira na odanost režimu tužioca Nenada Stefanovića, kažu poznavaoci, on na sebe lično ne bi preuzeo tako sraman nastup pred milionskim auditorijumom.

O onome šta je i na koji način tom prilikom Marković govorio, kome nije prvi put da postupa izvan svojih ovlašćenja, i protiv koga su već podnošene disciplinske prijave, i tome koliko je to daleko od tužilačke uloge, pravila profesije, vladavine prava i zakona, već su naveliko pričali stručnjaci.

O uznemiravanju javnosti i izazivanju panike da i ne govorimo.

Kao da smo zaboravili tragikomične nastupe nosilaca vlasti, ministara i šefova bezbednosnih službi, da topa nema, pa ga ima al u magacinu, pa ga, ipak, ima al nije korišćen, pa ga bogami ima i na protestu, u dato vreme i na datom mestu, al svakako ipak nije korišćen, jer je to zapravo samo razglas….

U stilu čuvenog crtanog junaka petla Sofronija koji ubeđuje mačka da „crva nikada nije ni bilo“.

Da će nekakav ovakav, najblaže rečeno čudan, potez vlasti uslediti, moglo je da se pročita i iz izjave predsednika, koji je, nekoliko dana pre istupanja VJT, ničim izazvan kazao da zvučni top „dokazano“ nije upotrebljen, da su se „neki čudno izmicali levo-desno“ i da to treba istražiti.

U jeku nezvanične predizborne kampanje, režimu se presto klati više nego ikad, a rezultati istraživanja javnog mnjenja ne idu mu u prilog.

Poverenje u institucije se ruši kao kula od karata, posebno policije posle slučaja ubistva u restoranu na Senjaku, koji je pokazao duboke veze države sa kriminalnim miljeom, a spašavanje redova Milića ne ide baš po planu.

Krizni menadžment aktuelne vlasti uvek je išao baš ovako: smisli neku dovoljno bizarnu aferu protiv političkih protivnika, podigni je na državni i institucionalni nivo (pusti Anu Brnabić da priča čak i o planiranju građanskog rata i ataka na život predsednika, nema veze što istraga nije ni počela), pa pusti da se javnost (uključujući i nas novinare) danima mlati oko toga, objašnjavajući koliko je osnovna priča besmislena.

Tako će se zaboraviti i Milić i mafija, i raspisivanje izbora, i pad nadstrešnice, ma zaboraviće preplašeni ljudi i da su im frižideri prazni i da leto provode kod kuće jer nemaju za more, jer ko će na more kad nam neke strane sile ruše zemlju i kad smo na ivici građanskog rata.

Rešenje je, izgleda da sačekamo da sve ovo prođe, kao sve drugo što nam je vlast do sada servirala, i da pametno ne zaboravimo da pratimo šta se ispod i za vreme toga dešava.

Koga su izvukli iz zatvora, koliko su novca izvukli iz nekih budžeta, kome su taj novac podelili, koliko će nas koštati Ekspo …

I da nikako ne zaboravimo ni Milića, ni žrtve nadstrešnice, ni Generalštab, ni Ćacilend, ni razbijene vilice ni pomilovane batinaše, ni napade na novinare.

A svakako da ne zaboravimo Miodraga Markovića i njemu slične, kada za to dođe vreme i pravosuđe proradi.