Gadljivost prema uspešnima

Sedamdesetih godina prošlog veka u Peći, gradu podno Prokletija stasavala je do tada nezamisliva klasa malih privrednika, vesnika novog (kapitalističkog) doba, dobrovoljnih grobara socijalističkih produkcionih odnosa i budućih tranzicionih avanturista. Tradicionalne zanatlije postajali su mali privrednici i vremenom izrastali u ugledne i bogate poslovne ljude.

Matoši i Karići nisu bili suparnici, niti ljuti rivali. Naprotiv, trudili su se u skladu s građanskom tradicijom da održe i porodično prijateljstvo i poslovno partnerstvo, šireći porodične poslove i akumulirajući porodični kapital. Za porodicu Matoši Peć je, po prirodi njihovog posla, bilo zaokruženo i dovoljno tržište, za Kariće je Peć u jednom trenutku postao tesan grad i samo lansirna rampa za pionirski skok na veća tržišta.

Matoši su mali porodični biznis uvećavali neverovatnom posvećenošću poslu ali i zahvaljujući stvorenoj društveno-političkoj atmosferi u kojoj je neprikosnoveni jugoslovenski autoritet – predsednik države i partije – postao (moderno rečeno) promotor male privrede Braće Karić. To što su prihvaćeni kao ljubimci svemoćnog vladara, porodica Karić umela je da kapitalizuje kao „zlatnu subvenciju“ za podršku svojim poslovnim ambicijama i ugradila je u svoje razvojne planove. NJihova korporacija, kako su zvali svoje porodično preduzeće, s kraja 80-tih godina prošlog veka nije bila korporacija u pravom smislu tržišnog kapitalizma, ali je odslikavala njihovu dugoročnu biznis ambiciju.

Karići su bili bogati već u Titovo vreme i u godinama posle njegove smrti. To je period njihove prvobitne akumulacije kapitala. Tada su, i figurativno i realno, zaradili svoj prvi milion i s popriličnim imetkom dočekali turbulentne 90-te godine prošlog veka, koje su za njih bile novi poslovni izazov u tranzicionoj Jugoslaviji (Srbiji) i perestrojkom zahvaćenom Sovjetskom savezu (Rusiji).

Ovih se dana ponovo debatuje o bogatstvu Karića. Razlog je novi politički aktivizam porodične perjanice, Bogoljuba Karića na koga su se ponovo sručili sva društvena žuč i nagomilana frustracija. Ne bih da ulazim u raspravu o njemu kao političaru, njegovim političkim ambicijama (što je ustavno pravo svakog građanina Srbije) i kvalitetu kampanje.

U tom izlivu frustracije intrigantan je, međutim, ideološki ugao kampanje iz kog se Karić diskredituje kao bogat poslovni čovek. U kom se omalovažava njegova preduzetnička sposobnost i ocrnjuje stečeni kapital. U kom se demonstrira gadljivost na preduzetništvo i bogatstvo. Taj ugao sugeriše zabrinjavajuću pojavu: da kako nedovršena srpska tranzicija odmiče tako se pojačava (a ne smanjuje, kao u ostalim postkomunističkim državama) jačina animoziteta dela javnosti prema bogatim i uspešnim preduzetnicima.

Karić se ponovo u javnosti etiketira kao „kontroverzni biznismen“ (moj je utisak da se svi biznismeni doživljavaju kao „kontroverzni“), podgrejani „krvopija“ koji se „drastično“ obogatio „kad većina građanki i građana Srbije bukvalno nije imala šta da jede“, „stari trojanac u službi domaćeg i stranog prljavog kapitala“. Tu smo, dakle. U pitanju je, povampireni klasni (ideološki) pristup – averzija prema kapitalu. On (kapital) je, meren klasnim aršinima, sui generis „prljav“, što podjednako važi i za strani i za domaći. Te je zato nepoželjan, a kad se i negde pojavi treba ga što dublje ocrniti i zatrti. To će reći da je za srpske protivnike kapitala jednako prljav novac Ilona Maska, Džima Retklifa, Bernara Arnoa, Ivice Todorića i Bogoljuba Karića.

Usput, Todorić i Karić dele istu zlu sudbinu – jedini su poslovni ljudi u tranzicionim zemljama (pored Mihaila Hodorkovskog u Rusiji) kojima je država nacionalizovala sve kompanije i biznise uz frenetični antikapitalistički trans dela javnosti. Kad je Karićima otimana imovinu svetina je klicala državi-egzekutoru i naslađivala se njihovom nesrećom kao 1945. kad je nova komunistička vlast „u ime naroda“ konfiskovala imovinu Vlade Ilića, jednog od najvećih i najbogatijih srpskih industrijalaca i dobrotvora.

Laička i politička javnost u Srbiji sklona je progonu uspešnih i bogatih poslovnih ljudi a nije im naklonjena ni akademska zajednica (koja se delimično finansira iz poreza koji biznismeni plaćaju državi). Neskriven je animozitet prema takvim ljudima. Čim se neki preduzetnik malo uzdigne i istakne, javnost skoči i počne da ga proziva kako je pokrao i opljačkao „jadne građane koji nemaju šta da jedu“. Biznismeni su, pa i Karići, postali „crna ovca“, nemaju ugled koji zaslužuju i svako je spreman da na njih baca svakakve anateme.

Političari ih hapse, zatvaraju i konfiskuju imovinu da bi na izborima privukli više glasova birača kojima se dopada „obračun s tajkunima“. Ta osobina dugo će biti deo našeg mentaliteta ali i razlog naše velike ekonomske nevolje. Mi još nismo naučili da kad poslovni ljudi nešto loše urade, kriv je sistem u kome rade.

Poslovni ljudi uvek i svuda u svetu koriste svaku priliku da zarade kapital, a država treba da je tu da ih spreči u nedozvoljenim poslovima. Jedan veliki srpski biznismen davno je objasnio da i država i mafija imaju svoja pravila, a preduzetnik odlučuje hoće li po njima raditi ili neće. Najveći deo preduzetnika igra po pravilima koje je propisala država, a zarada (profit, bogatstvo) rezultat je njihovog talenta i preduzetničke veštine. Karići su te veštine dokazali u Srbiji ali i Rusiji i postsovjetskom prostoru. A kad im pravila koje je propisala država ne odgovaraju, kao u aktuelnom trenutku, njih i nema među aktivnim poslovnim ljudima.

Činjenica je da su Karići imali veće simpatije javnosti dok su bili samo mali preduzetnici u Peći i ondašnja javnost je prema njima, ali i drugim njihovim kolegama bogatim Srbima, bila manje ostrašćena nego kasnije kao velikim biznismenima. Pravilo je, međutim, da kad javnost nemilosrdno udara po krupnim biznismenima to obeshrabruje male poslovne ljude, jer oni se najviše trude kad imaju nadu da mogu da porastu. I Karići su, kao i svi drugi mali privirednici, sledili taj trud i ekonomsku zakonomernost – u Peći su pokrenuli malu privredu s nadom da će da postanu veliki i bogati biznismeni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.