Studentska poruka sa Kosova je otkrila kopernikanski obrt

Studentske utiske sa Kosova podelio je Mihailo Marković, student Pravnog fakulteta u Beogradu: „Utisci su prelepi stvarno i mnogima je to jedna od najlepših akcija verovatno i zbog same težine akcije i prirode akcije… Razgovori su bili divni … Mi smo napisali i … da smo razgovarali sa Albancima i potpuno smo srušili te predrasude i prepreke koje postoje na Kosovu. Svi žive zaista u – sada je malo možda i čudno reći miru – ali situacija je dobra.“
Verujem da je ova istina za mnoge šok – kako za one koji su poverovali da režim pomaže Srbe na Kosovu, tako i za one koji su poverovali u Lomparove mitove o Kosovu, a kojih je bilo mnogo i među studentima koji su pre mesec dana napisali Memorandum bez da su videli Kosovo.
Za neke je verovatno spoznaja istine bolna jer su shvatili da je priča koju su i sami ponavljali o „zlim Šiptarima“ koji tlače srpski narod na Kosovu nacionalistička podvala na kojoj profitira režim. Vaša kosovska ekspedicija je otkrila da Srbe na Kosovu zapravo tlači srpski režim – prema rečima kolege studenta: „Samo je problem ta propagandna materija koja dolazi sa strane prorežimskih medija koja se trudi nekako da uvek tera na to zastrašivanje i na neke negativne teme.“

Ali verujem da ima i onih koji su mislili da se Srbi i Albanci na Kosovu možda i ne mrze, ali da su sigurno odnosi hladni – u smislu da se međusobno ne druže osim onoliko koliko je nužno (na poslu, u trgovini i sl.). Međutim, studentski utisci koje je podelio kolega Mihailo Marković je i taj kosovski mit srušio: „Ljudi se dole vole, žive zajedno, dele zajednicu, dele životni prostor i ono što je zajedničko svima njima… jeste da im je pre svega žao što uopšte postoji ta etiketa da dole vlada nesloga, da dole vlada mržnja među narodom. Svi se zaista trude da žive nekim normalnim životom“.

Ukratko, poruka sa Kosova je otkrila kopernikanski obrt: „Ljudi se ne mrze, ljudi se vole!“. Kosovo odavno više ne vrti oko Srbije, nego se Srbija vrti oko Kosova. Beograd odavno nije glavni grad za građane Kosova, nego je to Priština. LJudi su shvatili da su pogrešne politike dovele do toga da je Srbija izgubila ovu pokrajinu, ali život ide dalje i danas na Kosovu žive neke nove generacije koje nisu opterećene ratom.

Posle toga režimska medijska mašinerija je reagovala i upotrebom veštačke inteligencije objavila sliku studenta kako rukama pokazuje nacionalni simbol Albanije – koji se, za one koji ne znaju, ništa drugo nego senka nacionalnog simbola Srbije. Na to su studenti odgovorili objavom: „Pokušaji vladajuće stranke i njene bot mreže da našeg kolegu okarakterišu kao izdajnika samo je pokušaj maskiranja decenijske gubitničke politike na Kosovu.“

Moram da korigujem da ta gubitnička politika nije decenijska, nego je već višedecenijska. A vaš izveštaj sa terena pokazuje da su se Srbi na Kosovu sa time pomirili. I više od toga, pokazuje da su se pomirili i sa Albancima. Narod na Kosovu hoće da živi što bolje, kao i svaki narod, a nacionalizam i mržnja mu narušava kvalitetu života jer ih navodi na život u strahu.

Tako ko želi da srpski narod na Kosovu živi u strahu, neka maše zastavama „Nema predaje“, neka govori o „šiptarskoj okupaciji Kosova“, neka piše po društvenim mrežama „Kosovo je Srbija“. To je upravo ono što režim radi i onda podvaljuje Srpsku listu kao zaštitnika srpskih interesa na Kosovu.

Propaganda očito nije uspela, a Nepomenik je pokušao i terorističkim napadom u Banjskoj da raspiri mržnju. Ni u tome nije uspeo, ali strah postoji. Kao i u Srbiji, deo naroda je kupljen, a deo je ucenjen da glasa za Srpsku listu, koja je i na poslednjim izborima osvojila najviše glasova. Sveprisutna propaganda mržnje se ipak nije uhvatila na Kosovu, ali se uhvatila u Srbiji gde je albanofobija dominantni narativ u javnom prostoru.

Zato je nepopularno izraziti solidarnost sa građanima Albanije koji se bore protiv Trampovog hotelskog kompleksa na prirodnom rezervatu ostrva Sazan, bez obzira što oni nisu učestvovali u ratu na Kosovu. Građani Albanije uopšte ne pokazuju interes za Kosovom i „Velikom Albanijom“ – u svim anketama pokazuju da su im prioritet evrointegracije.
Ko god razmišlja o integraciji Kosova, mora da bude svestan pre svega posledica. Vojna intervencija bi značila da ćete na Kosovu ginuti najviše vi mladi, a ne matori koji vas podstiču na kosovske mitove. Kosovo ima znatno niži BDP po glavi stanovnika i plate su mnogo niže pa čak i kada bi došlo do mirne reintegracije Kosova u Srbiju, to bi odmah značilo smanjenje plata u javnom sektoru i penzija kako bi se ujednačile sa Kosovom (gde bi malo porasle). Politički, Albanci bi morali da imaju nekoliko ministara u Vladi i bar 20% poslanika u Skupštini i celom javnom sektoru. Ko nije spreman da to prihvati, neka prestane da raspiruje mitove o vraćanju Kosova Srbiji.

Pred nama su dva velika studentska skupa – ove subote u Novom Sadu, a sledeće nedelje u Kraljevu. Najavili ste da ćete nastaviti da govorite o studentskom izbornom programu. Jasno je da sada temu Kosova trebate ostaviti po strani. Kosovsko pitanje će se rešavati nakon što se dobiju izbori, ali to ne znači da treba da izbegavate Kosovo. Naprotiv, nastavite u okviru akcije „Student u svakom selu“ da obilazite Kosovo i da izveštavate o svojim utiscima. Razbijajte mitove i otvorite građanima oči zaslepljene nacionalizmom.

Uostalom, to je i želja kolege Mihaila Markovića koji je podelio i poslednji studentski utisak sa Kosova: „Stvarno, akcija je ostala u jednom divnom sećanju i definitivno da će se kolege, pa nadam se i ja, vratiti dole.“ U poređenju sa putovanjima u Strazbur i Brisel, ovo je možda bio mali korak za vas studente, ali je veliki korak za Srbiju. Svaka čast!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.