Dnevnik Ivana Radaka: Koliko je frustrirana sedma sila?

Četvrtak, 11. jun

Dan je počeo branjem trešanja. U dva ujutro. U kuhinji. Da, zvuči čudno.

Andrea nam ih je donela u kafanu. NJena baka se ne seća da su trešnje ikad ovako dobro rodile. Pa je odsekla cele grane i poslala za Beograd. Šta ću, ne ide da guram granje u frižider.

Bavljenje plodovima se nastavlja i po buđenju. I limun je dobro rodio. Tamo negde u Španiji. Pravim limunadu Aleksandru i meni. Limun veći od pomorandže, kad je tako bilo? Ali, praktičan je, nema koštica, limunada k’o bog, nije kisela kako ume da bude.

Petak, 12. jun

Na odmoru sam pa nema mnogo dešavanja. Sporo kao… pa, Srbija. Vodim Tea kod logopeda. Igrač inspiracije. Kad neće, neće. Kad hoće, završi se sa „bio sam sjajan“. Mister šarma. Sedmogodišnjak koji na Jutjubu gleda partije šaha.

Imali smo mnogo sreće sa razrednim starešinama. Posebno sa Aleksandrovim. David – vajar, nastavnik likovnog, panker, basista. Toliko požrtvovanje za decu. Istetovirao je svoje prvo odeljenje na ruci. Otimaju se o njega svi koji imaju veze sa generacijom koja će od septembra biti peti razred. I njihovi učitelji i njihovi roditelji.

Još je u školi puno dobrih ljudi. Verujem da je tako i u drugim. I dalje nalaze radost u onome što rade. Fluktuacija jeste zabrinjavajuća. Ne smemo kao društvo da ih izgubimo.

Kakav smo mu poklon kupili za rastanak. „Odlepiće“. Više nego zasluženo. Slušajte Zgarišta, imaju novi album.

Subota, 13. jun

Smederevo. Zanimljivo je videti Dunav sa različitih obala. Previše bi grubo bilo ovde citirati Đoletovo „ne znaš ti šta znači ubiti grad“, ali o ovaj su se vlasti dobrano ogrešile. Nije to samo stvar utiska. To pokazuje njihov budžet. To pokazuju projekti koje realizuju. To pokazuju javne politike koje se finansiraju. Grad koji stoji u mestu. I na autoputu i blizu Beograda, ali nije ni to dovoljno. Mora neko da vodi. Da ima viziju. Mesto sa onakvom tvrđavom i drugim potencijalima.

Briga koju vučem iz „prethodnog života“ jeste ko će voditi „lokal“ ako i kada do promena dođe. U manjim sredinama rezervoar kvalitetnih ljudi nije nepresušan kao u glavnom gradu i još nekoliko većih. Međutim. Upoznao sam nekoliko što mlađih što starijih ljudi iz ovog kraja. Energija postoji. Osmeh prisutan. Rešenja na vidiku. Spremaju se za izazov.

Nedelja, 14. jun

Jedna od ekspertiza koju bih istakao je potrošiti dan ne radeći ništa. Ovaj dan je prepušten fudbalu. Zna se čiji je daljinski otkad je krenulo Svetsko prvenstvo. Odavno fudbal samo igram (dok sam igrao), a ne gledam. Postao je negledljiv.

Ekstremno bogati investitori nemaju u Americi više šta da kupe, a da ne preplate, pa je u toku amerikanizacija evropskog sporta. Za Evropom će i ostali kontinenti. Zar to ne gledamo godinama u evroligaškoj košarci.

Reprezentativni fudbal donekle odoleva. Za razliku od klupskog koji mi više liči na gledanje fudbala na video igrici i igrača koji liče jedan na drugog kao da ih uzgajaju na istoj farmi, ovde je ostalo još nekog šarma. Sve vodi ka savršenstvu igre, ali ipak nešto fali. Nema one nezgrapnosti Predraga Spasića, fristajlovanja Dejana Savićevića, nadmudrivanja Ivkovića sa Maradonom.

Teško se prihvataju promene, ali ovde vidimo puno toga pozitivnog. Apsolutna podrška proširenju broja reprezentacija na prvenstvu, iako je dobrim delom ta odluka protkana biznis rezonom. Ta radost, uslovno rečeno, malih reprezentacija nakon postignutog gola… I uvid u druge kulture.

Iako je pauza za osveženje nešto što zaustavlja igru, realno donosi novu dinamiku. Fudbal podeljen na četvrtine bio bi prava stvar. Nove taktike, novi način razmišljanja, novi doživljaj igre. I sudije više nisu u prvom planu. VAR je nešto najbolje što se dogodilo fudbalu.

Priprema za ovo Svetsko prvenstvo je bilo gledanje svih mogućih fudbalskih dokumentaraca na Netfliksu. Ne znam da li sam u onim južnoameričkim više puta čuo reč fudbal ili alegria.

Ponedeljak, 15. jun

Počinje polaganje male mature. Ne znamo šta da očekujemo. Očekivanja i nisu velika. Aleksandar se opredelio za umetnost pa nije potrebno nemoguće. „Pukli“ smo neke pare za pripreme, valjda će da uspe. On hoće, bez obzira na ovaj životni događaj. Preispitujem sebe zašto sam u to ubeđen. Možda će ići težim putem, ali siguran sam da će biti dobro.

Nakon prvog testa, „buljuk“ Radaka se okuplja i idemo da kupimo neke poklone. Divan dan.

Utorak, 16. jun

Drugi dan polaganja. Žurim da mu dodam još jednu policu u sobi za kolekciju Lego Star Wars figurica. Lenjost i strast se bore u njemu kao dve strane u ovom serijalu. Strast će prevladati, siguran sam. Šta god ta strast u onom ozbiljnom delu života bude bila. Namestio sam i dodatne letvice na krevetima. Da ne puca kičma. I uradio još niz kućnih poslova. Radost kad nešto završiš koliko god da je mali „projekat“.

Stiže mi na vajber anketa o životu novinara i suočavanju sa stresom. Sve za potrebe nauke. „Koliko ste zadovoljni seksualnim životom?“. Profi istraživanje, nema šta da mu se prigovori. S puno neizvesnosti čekaćemo rezultate da vidimo koliko je frustrirana sedma sila.

Odlazimo kod moje majke na rođendan. Deci zanimljivo, baba je – six seven. Ina je ponosna na svoj odabir poklona.

Sreda 17. jun

Treći dan polaganja. Prvi nije prošao najbolje, drugi je malo izvukao stvari. Ovaj bi trebalo da presudi. Danas se više bavim Nikolom. Život mu je uzeo majku, „dao“ Aspergera i genijalnost za istoriju i geografiju. Sanja je preuzela starateljstvo pa je dobio i nas. Nakon što je kupio sve studijske albume Metalike, sad smo u fazi prikupljanja Ajron Mejdena. I to je radost. Iznenadilo me je pitanje njegove doktorke – „zašto se toliko trudite oko njega“. Pitanje nije imalo nikakvu lošu nameru, ali prvi put nisam bio siguran šta da odgovorim. I on će biti dobro.

Ina i ja i krećemo na put. Odosmo za Topolu. Putujemo dva i po sata jer… avantura. Stajemo usput na nekoliko mesta. Toliko volje i želje u njoj. Radost života. Ona je snaga. Samo da je u pokretu.

Topola… Još jedno mesto prepuno potencijala. Varoš koja takođe ne stiže daleko.

Četvrtak, 18. jun

Slušam vebinar o istraživanju korupcije u EU. Forenzika je još jedna zanimljiva perspektiva za novinare. Ako ne bude moglo da se radi kako treba, ima još načina da se doprinese.

Dok se nižu primeri ukradenih miliona u Evropi, stiže Dražin podsetnik da do večeras pošaljem dnevnik. „Važi“, a nisam ni počeo. Jednostavno, volim da pišem „u dahu“. Ne samo što sam mu (i ostalim članovima žirija) beskrajno zahvalan za „Stašu“ (baš me je „podiglo“), mnogo mi znači i prilika da napišem ovaj dnevnik. Beg od novinarskih tekstova. Godinama nosim u rancu svesku za pisanje. Prazna je. Ništa. Gde je pobegla mašta?

Paralelno „uterujem“ od roditelja iz razreda pare za matursko veče kako bismo pokrili troškove prisustva nastavnika. Ljudi su na visini zadatka. Možda se nismo tokom osam godina uvek najbolje razumeli, ali nekako mi žao što se „rastajemo“. Puno toga naučiš od različitih ljudi i pogleda na svet. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti.

Stigli su rezultati mature. Dakle, idemo težim putem. Odoh da kosim. Nisam siguran da li na svim meridijanima ovako brzo raste trava. Fizički umor je najlepši.

Ina je ovde našla novu drugaricu. Predivna i beskrajno zanimljiva meleskinja u maloj sredini. Toliko je lepo videti koliko to deci ništa ne znači. „Zbližile smo se“, sa tonom topline u glasu kaže Ina. I već smišlja šta da joj pokloni.

Sutra dolaze Sanja i ostatak naše bučne i brojne „ekipe“. Ona će da frkće što je kuća u haosu, ja ću da gonim tinejdžere da mi pomognu oko radova dok će oni da eskiviraju, malci će da traže da se negde „zuji“. Radost.

Autor je novinar, urednik Forbes Srbija, ovogodišnji dobitnik Danasove nagrade „Stanislav Staša Marinković“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.