EPA/ANDREJ CUKICNa našoj nacionalnoj televiziji koju gleda cela Srbija, reklamni prostor rezervisan je za kladionice. Za nešto što je maloletnicima zakonom zabranjeno da igraju. A kako da ne požele da igraju kada im se sa nacionalne televizije poručuje da je dobitak gotovo izvestan?
Počelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu utakmicom između Meksika i Južnoafričke Republike. Na fudbalsku scenu stupila su i nova pravila kako bi se, prema saopštenju FIFA-e, igra ubrzala i učinila zanimljivijom za gledanje.
Sudije opominju igrače da imaju od pet do deset sekundi da vrate loptu u igru. Golmanima se takođe ne dozvoljava da odugovlače sa izvođenjem lopte i tako dalje. Da se to takozvano ubrzanje igre ne bi odrazilo na kondiciju i zdravlje igrača, uveden je tzv. „hydration break“, odnosno pauza za fudbalere kako bi se odmorili, osvežili i dobili savete od trenera. Ova pauza za osveženje traje tri minuta.
Naravno, u ta tri minuta FIFA, pre svega, pre igrača i navijača, misli na sebe i prodaje reklamni prostor.
Na našoj nacionalnoj televiziji, RTS-u, koji gleda cela Srbija, reklamni prostor rezervisan je za kladionice. Za nešto što je maloletnicima zakonom zabranjeno da igraju. A kako da ne požele da igraju kada im se sa nacionalne televizije poručuje da je dobitak gotovo izvestan?
I tako taj maloletnik, koji sa ocem, dedom, bratom ili drugovima gleda utakmicu, praktično gleda u svoju budućnost. Što bi učio, što bi se mučio da nešto nauči kada mu se budućnost nudi sa nacionalne televizije?
U prekidu za osveženje ne vidi reklamu za knjigu, nauku, sport ili obrazovanje. Ne vidi priču o znanju i upornosti. Zašto bi ulagao godine truda u obrazovanje ako mu se sa ekrana svakodnevno sugeriše da je put do novca mnogo kraći?
Dok su pojedine evropske države, poput Španije, prepoznale opasnost koju agresivno reklamiranje kladionica predstavlja za mlade ljude i značajno ograničile takvu praksu, u Srbiji se stiče utisak da su kladionice postale nezaobilazan deo televizijskog programa. Čak i na Javnom servisu, koji bi, po prirodi svoje uloge, trebalo da vodi računa o obrazovanju, kulturi i opštem interesu građana.
Klađenje je zakonom zabranjeno maloletnicima. Razlog je jednostavan: država smatra da maloletnici nisu dovoljno zreli da razumeju rizike koje nosi kockanje. Međutim, dok im zakon zabranjuje da uđu u kladionicu, televizija im svakodnevno dozvoljava da se dobitak u klađenju prikazuje kao očekivani ishod, a gubitak kao statistička greška. Kao da je reklamni prostor rezervisan isključivo za industriju koja svoj profit ostvaruje na ljudskoj sklonosti ka riziku i zavisnosti.
Niko u tim reklamama ne prikazuje izgubljene plate, rasprodate porodične stvari, dugove, zavisnost i očaj. Niko ne prikazuje porodice koje plaćaju cenu tuđe zavisnosti od kockanja.
Javni servis nije obična komercijalna televizija. NJegova obaveza nije samo da obezbedi prihode od marketinga. Njegova obaveza je da vodi računa o javnom interesu. A javni interes podrazumeva i brigu o mentalnom zdravlju nacije.
Ako je klađenje toliko opasno da je zakonom zabranjeno maloletnicima, zašto se reklamira upravo pred maloletnicima? Odgovor duguju oni koji odlučuju šta će se emitovati na nacionalnim frekvencijama i kakve će se vrednosti promovisati u domovima građana Srbije.
Prekid za osveženje pretvoren je u promociju bolesti zavisnosti.
Društvo koje mladima svakodnevno nudi iluziju lake zarade, a istovremeno od njih očekuje da veruju u rad, znanje i odgovornost, ne živi u protivrečnosti zbog greške, već zbog nečijeg izbora.
A svaki izbor ima svoju cenu.
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
