Od četiri kategorije „ćacija“ najgora je prva

Proučavajući „ćacizam“ – religiju jedinstvenu u svetu koja se kod nas postepeno razvijala od 2012. godine, odnosno od dolaska SNS-a na vlast, a koja za vrhovnog boga ima Acu Ćacija, kao i svoj hram pod nazivom „ćacilend“, došao sam do zaključka da se pomenuta religija grana na četiri kategorije. Zapravo, postoji mnogo više kategorija ćacija, ali sam ja ipak rešio da priču svedem na ove četiri – rekao bih dominantne. Pa da krenemo od ove poslednje.

Četvrtu kategoriju ćacija čine oni sa evidentno niskim koeficijentom inteligencije. Oni koji žive na infomeru, pinku, zadruzi, eliti… Oni isti, ili potomci onih istih koji su nekada potpisivali peticiju da se Kasandra pusti iz zatvora, a koji danas željno iščekuju svako obraćanje njihovog vrhovnog boga – ćacija kao, nekada, kakvu tele novelu, ala „televisa presenta“ momentuma. NJihovo ponašanje tokom učestalih vanrednih žvalavljenja, odnosno obraćanja vrhovnog boga – ćacija ekvivalentno je onom njihovom ponašanju tokom gledanja neke Venecuelanske sapunice. Dakle: cmizdre, palaču, nariču, i sve to rade uz veliku zabrinutost za sudbu svoga vođe koji kao i čuveni don Pio jede kavijar, cepa vino od pet hiljada evra, nosi sako od trideset, i šeta cipele od deset somića, dok oni sami žderu parizer od svinjskih papaka, salamu podrigušu i piju pivo, ono najjeftinije sa Lidlove akcije.

Pripadnici ove – najniže, kategorije ćacija, pored toga što veruju da je zemlja ravna ploča, veruju još i da je mercedes u Ikarbusu, da iznad Beograda kruže leteći automobili, da srpska vojska samo što nije ušla na Kosovo, da metro uveliko fura ispod glavnog grada, da smo ekonomski tigar iako imamo najniže plate u Evropi, a kanalizacije nemamo, i u još mnogo toga. Zapravo, veruju u sve što im se plasira iz kuhinje UDB-e, a putem režimskih medija i portala. Dakle, zaključak je da su ovi ćaciji nepopravljivi! Shodno tome, svaka borba za promenu mišljenja dotičnih, ubeđivanje u suprotan stav, pokušaj da im se otvore oči, i slično, ravna je beskorisnom traćenju vremena, ali i gubljenju živica. Zato, batalite! Shvatite da ova kategorija ćacija, zapravo i ne može da dobaci dalje od nivoa na kome se trenutno nalazi.

Treba još napomenuti, i da je četvrta kategorija ćacija, zapravo i omiljena podanička populacija ćaci – boga. Naime, on je još davno (dok još nije postao bog) kao mladi huligan, proučavajući raznorazne literature popularne psihologije shvatio da mu ukoliko želi da vlada trebaju samo glasovi glupih. Ne nužno i onih pametnih. LJudi četvrte kategorije ćacija savršeno su se uklapali u ove prvo navedene zbog čega su mu uvek i bili ispred ostalih. Štaviše, njih za razliku od ostale tri kategorije, nije morao čak ni da plati. NJihov „rad“ u korist stranke i njega samog bio je potpuno volonterski, a njihova ljubav prema njemu iskrena i neopterećena finansijskim podmazivanjem, isto onoliko koliko ni oni sami nisu bili opterećeni inteligencijom.

Treću kategoriju ćacija čine oni ljudi koji su tu zbog interesa, ali ne nekog preterano krupnog. To su ljudi koji se služe izgovorima; „moram zbog posla“ ili, „moram, obećali su da će mi zaposliti sina, ćerku…“ Ova kategorija ćacija često radi u državnim institucijama, ili javnim preduzećima odakle autobusima odlazi na mitinge vladajuće stranke, te tom prilikom obavezno posećuje i svoj hram – ćacilend. Često to čine pomalo posramljeno – neretko i skrivajući lice od javnosti. Ako ste pomislili da to rade jer ih je sramota činjenice da su prodali obraz – varate se. Ćaciji nemaju obraz. To je već naučno dokazano. Jedina njihova sramežljivost proističe iz straha da će ih neko ko ih poznaje videti, a možda i uslikati zajedno sa ovima iz četvrte kategorije, koji svi do jednog smrde, prde, cepaju džibru, mlako pivo od koga podriguju u intervalima, a onda, kada ih pritisne vrše nuždu – što veliku, što onu malu; po haustorima, parkovima, gradskim trgovima, privatnim i javnim posedima… Ćaciji treće kategorije smatraju da su ipak iznad tog nivoa i zato na sve moguće načine pokušavaju da izbegnu javnu sramotu i blam. Štaviše, i taj čuveni sendvič oni jedu nekako stidljivo, ali ga ipak na kraju pojedu. Često se koriste krilaticama; „mene politika ne interesuje“, „svi su oni isti“ i „kao da su ovi pre bili bolji“.

Drugu kategoriju ćacija, predstavlja takozvana ćacijevska intelektualna elita. Radi se o manje – više poznatim ličnostima; glumcima, rediteljima, TV voditeljima, sportistima analitičarima, istoričarima… doduše retkim javnim ličnostima koje su se prodale režimu i koje sada zastupaju stavove istog tako čvrsto i vatreno kao da su iskreno uz isti, a nisu. Tu se neretko radi o ljudima visokog nivoa obrazovanja i niskog nivoa karaktera, koji su u prošlosti kritikovali isti taj režim i kako su govorili: „šefa kartela“, a onda naprasno okrenuli ploču i počeli sa hvalospevima o istom i istim. Sada nas ti isti ćaciji spopadaju sa televizija sa nacionalnom frekvencijom u nameri da nam objasne kako je put kojim Vučić vodi Srbiju jedini ispravan. Pri tome, oni potpuno zanemaruju i ignorišu činjenicu da su nekada isto tako vatreno govorili o tome kako je taj isti čovek izdajnik, diktator, izvor korupcije i kriminala… Ovakva nagla promena, prouzrokovana, očigledno dobrim filovanjem kintom, dovodi do toga da ovakve ličnosti, od kojih su nam neke u prošlosti možda čak bile i simpatične, sada posmatramo, nikako drugačije do kao prodane duše od čije nam se pojave poprilično bljuje. Štaviše, njihovo prisustvo na malim ekranima često nam može probuditi i neke druge, pre svega fiziološke nagone, ali ne bih sada o tome. Možda neko jede dok ovo čita.

Prvu kategoriju ćacija čine oni – po meni, najogavniji. Radi se o prikrivenim ćacijima. Odnosno onim ćacijima koji se javno eksponiraju kao protivnici režima i koji su poprilično dobri u toj ulozi. Pogađate, radi se o političarima. Naravno, reč je o onim pripadnicima te sorte koji se nalaze u „opozicionim“ strankama i pokretima, često i među liderima istih, a koji su svi zajedno deo čuvene „parlamentarne opozicije“. Angažuje ih služba bezbednosti, vladajuća stranka, a ponekada i vrhovni ćaci – bog lično. Zadatak im je da glume opoziciju i da, kada dođe momenat i kada diktatoru zagusti ulete i podrže ga. Ta podrška ne mora nužno biti javna, tačnije u vidu nekakve koalicije sa vladajućom strankom.

Štaviše, nekada je sasvim dovoljno sabotirati studente, opstruisati njihov rad, unositi defektizam i sumnju u njihove redove, ne dozvoliti ujedinjenje opozicionih stranaka u jedan blok koji bi bezrezervno podržao studentsku listu, i uopšte slabiti studentski pokret na svaki način. Pripadnici prve kategorije ćacija, u prošlosti su u više navrata, dokazali i kroz konkretna dela pokazali svoje pravo lice – što onomad kada su predali Beograd na tacni vladajućoj stranci, što onda kada su na poziv studenata na bojkot institucija ipak ostali u skupštini Srbije i tako dali legitimitet istoj.

Međutim, kod dela populacije ova kategorija ćacija, ipak još uvek uspeva da se prikaže kao nekakva prava opozicija – protivnik režima Aleksandra Vučića. Na tome, pre svega mogu zahvaliti oratorskim sposobnostima pojedinaca iz njihovih redova, odnosno dobroj glumi i žustroj retorici tih – lažnih opozicionara u službi vrhovnog boga – ćacija. Stoga, ova kategorija ćacija, (ujedno i najlicemernija) dakako zaslužuje titulu, odnosno status šampiona ćacizma!

Postoje i još neke potkategorije ćacija, tipa: krimi-batinaši, ćaciji u uniformama, ćaciji navijači, i slično. Svi oni su na istom platnom spisku kao i ovi prethodni. Uživaju privilegije i dozvoljeno im je da obavljaju svoje „prljave delatnosti“, konkretnije radnje koje se odvijaju, kao po pravilu – van zakona, a za čiju dozvolu mogu da zahvale svojoj pripadnosti režimskoj religiji – ćacizmu, ili možda (ipak) da se konačno pravilno izrazim – SEKTI.

Autor je scenarista i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.