Lični stav Dragana Delića: Apoteke se prodaju, zar ne?

Citat iz Knjige o Jovu (1:21), gde se kaže: „Gospod dade, Gospod uze“, što mnogi tumače i prihvataju kao jevrejsku kletvu koja je, u međuvremenu, dobila isključivo materijalističko značenje „dabogda imao, pa nemao“, najbolje oslikava višegodišnju situaciju sa farmaceutskim kućama, apotekama, lekovima i farmaceutima u našoj zemlji. Istine radi, ova „kletva“ se poslednje tri decenije ukorenila i razgranala i u našem društvu, razarajući normalnost i uređenost u svim sferama života. Ipak, kao primer iznosim samo opštepoznato iskustvo sa farmaceutskom praksom u Srbiji.

Medikamentozna terapija (kauzalna, simptomatska, supstituciona, korektivna, suportivna) od presudnog je značaja u složenom procesu zalečenja ili izlečenja u humanoj medicini. Pošto je narodno (javno) zdravlje nacionalni resurs, a kako ono u velikoj meri direktno zavisi od efektivne, efikasne i bezbedne medikamentozne terapije, onda su i dostupnost i uzimanje savremenih lekova od nacionalnog značaja. Zbog toga svaka ozbiljna i razumna država, čitaj vlast, ne sme da u potpunosti komercijalizuje snabdevanje lekovima i da ga u potpunosti prepusti privatnicima, pre svega strancima i njihovim ekonomskim interesima. Kao što je poznato, interes pojedinca, pogotovo stranca, ne mora uvek da se poklopi sa interesom društvene zajednice, naročito u vanrednim situacijama. Valjda nas je pandemija kovida 19 u to uverila za sva vremena.

Prvo, neosporna je činjenica da ishodište problema sa lekovima treba tražiti i u prošlosti, kada su nestručni, površni i neodgovorni vlastodršci, verovatno skloni korupciji, rasprodali naše farmaceutsko blago – četiri jake farmaceutske kuće. „Galenika“ je nekada pokrivala 50 odsto srpskog farmaceutskog tržišta. Fabrika je imala i Institut za naučna istraživanja sa naučnicima svetskog glasa. Bila je čak u planu izgradnja fabrike moćnog antibiotika – cefalosporina treće generacije za intravensku primenu (ceftriaksona). U svoje vreme bio sam presrećan obilazeći „Jugoremediju“ iz Zrenjanina, koja je mogla da „živi“ i da se razvija samo od izvoza Baralgina, Lasiksa ili Tolicara u SSSR, odnosno Rusku Federaciju. Ta relativno mala, ali prosperitetna i funkcionalna farmaceutska kuća otišla je u stečaj 2012. godine.
Danas se od 50.667 upisanih medicinskih proizvoda u Srbiji proizvodi samo 1.308 (2,6 odsto). Postali smo potpuno zavisni od stranih farmaceutskih kuća. Doduše, isto se desilo sa bankama, izvorištima pijaće vode, cementarama, naftnim poljima, rudnicima bakra i zlata… Sada polako prodajemo zemlju i šume. Onaj ko ne veruje neka samo obiđe Borski region.

Drugo, kada su u pitanju lekovi, nije iznenađenje da je velikom broju bolesnika u Srbiji uskraćeno pravo na savremeno i efikasno lečenje inovativnim lekovima. Na taj način onemogućeno je pravovremeno i adekvatno lečenje koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 68), Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (član 3, član 8, tačka 3 i član 11, tačka 5) i Zakonom o pravima pacijenata (članovi 3, 6 i 9). Posledice ove medicinski i etički neprihvatljive situacije su, između ostalog, snižen kvalitet života obolelih i skraćenje njihovih života (visoka smrtnost) zbog težine kliničkog toka bolesti i/ili učestalih komplikacija. U ovom trenutku u Srbiji na ulazak na tzv. pozitivnu listu čekaju inovativni lekovi za skoro sto kliničkih entiteta ili indikacija. Na primer, imamo samo tri rezervna antibiotika namenjena za lečenje infekcija izazvanih multirezistentnim bakterijama, kao poslednju terapijsku opciju, dok Crna Gora ima šest antibiotika itd.

Na godišnjem nivou Srbija za lekove po bolesniku (per capita) potroši 136 evra, Hrvatska 282 evra, a Slovenija čak 468 evra. Udeo potrošnje za lekove u ukupnom zdravstvenom budžetu Srbije iznosi 20,5 odsto, a u Rumuniji i Mađarskoj, sa značajno većim budžetom, 25 odsto.

Treće, strani apotekarski lanci skoro su potpuno preuzeli tržište prodaje lekova i suplemenata u Srbiji. Samo za suplemente su građani Srbije 2023. godine potrošili oko 230 miliona evra. Ovakvim postupanjem značajno su narušena načela zdravstvene zaštite: načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite i načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite. Siguran sam da se svi ovi zadaci ne mogu u potpunosti ostvariti bez državnih (javnih) apoteka, a one polako fizički nestaju uz alarmantan odlazak visokostručnog kadra. Ovo se zove kontinuirana i dirigovana autodestrukcija zdravstvenog sistema Srbije.

Srbija je 2012. godine imala 35 samostalnih apotekarskih ustanova, od Subotice do Kosovske Mitrovice, od Zaječara do Loznice. U manjim gradovima apoteke su osnivane u sklopu domova zdravlja kao njihova posebna služba. Samo Apotekarska ustanova „Beograd“ zapošljavala je više od 2.000 radnika, uključujući farmaceute, farmaceutske tehničare, laboratorijske stručnjake i administrativno osoblje. To je bila najveća apotekarska mreža u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, sa 124 apoteke na teritoriji svih 17 beogradskih opština. Tokom 180 godina svog postojanja, svojim stručnim kadrom, visokoprofesionalnom uslugom i brigom o zdravlju svojih sugrađana, i tokom epidemija i pandemija, čuvala je tradiciju i kvalitet srpske farmacije.

Danas ima samo 280 zaposlenih, bez plata od aprila 2025. godine, nema lekova, nema galenskih preparata, nema interneta, nema telefona… Nekada je visokostručni kadar proizvodio kombinovani prašak, fiziološki rastvor, kalijum-hlorid u obliku praška i kapsula, dermatol-prašak, vitamin C u prahu, dijazepam-klizme, kapi za nos sa nafazolinom i efedrinom, lekove za terapiju kožnih oboljenja, kremu za bebe, paletu monokomponentnih čajeva i biljnih mešavina, preparate propolisa i kozmetičke preparate visokog kvaliteta uz izuzetno pristupačne cene. Onaj ko odlučuje o sudbini javnih apoteka očito ne razume da će bez visokostručnih i iskusnih apotekara u gradovima i selima, koji po prirodi posla usko sarađuju sa lekarima domova zdravlja i pacijentima, zdravstvena zaštita biti značajno osiromašena, ali i nedostupna nekim građanima.

Danas u Srbiji imamo samo osam državnih (javnih) apoteka koje samostalno obavljaju apotekarsku delatnost pod gradskom ili opštinskom upravom: Beograd, Kragujevac, Požarevac, Ćuprija, Smederevo, Loznica, Vranje i Kosovska Mitrovica. Većina apoteka ustupljena je privatnim, stranim kompanijama kroz dugoročne ugovore ili zakup prostora. Deset apoteka je ugašeno: Pančevo, Zaječar, Bor, Pirot, Prokuplje, Leskovac, Gornji Milanovac, Bačka Palanka, Vrbas i Ruma.

I šta dalje?

Suštinu problema u oblasti farmacije vidim i u odsustvu političke volje da se nagomilani problemi reše u interesu građana Beograda i Srbije. Zato Vladi predlažem hitno buđenje iz „zimskog sna“ i razmatranje mogućih rešenja, dok je to još ostvarljivo.

Prvo, ozbiljno razmotriti dostupnost i pristupačnost svih lekova, uz održivost i prihvatljivost u sferi formiranja cena, kako za Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO), tako i za farmaceutske kuće. Kao posebne teme kandidujem: stručnu i komparativnu analizu potrošnje lekova, razmatranje esencijalne liste lekova, farmakoekonomske aspekte lečenja, ustanovljenje obaveznih vodiča dobre kliničke prakse, međunarodnu saradnju u oblasti cenovne politike i dostupnosti lekova itd.

Drugo, formiranje izdvojene budžetske linije u okviru finansijskog plana RFZO-a, koja bi bila isključivo namenjena za inovativne lekove u jednoj kalendarskoj godini. Ovakav način, koji uspešno funkcioniše u nekim evropskim zemljama, bolesnicima bi doneo sigurnost, a farmaceutskim kućama neophodnu predvidljivost u planiranju proizvodnje.

Treće, polazeći od člana 28, tačka 3, Zakona o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije, treba osnovati Centralnu apoteku Srbije (CAS), u čiji bi sastav ušle sve postojeće neprodate državne (javne) apoteke i apoteke na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Radilo bi se o zdravstvenoj ustanovi u sistemu javnog zdravlja Republike Srbije, sa svim pravima i obavezama koje iz toga proističu. Ne vidim stručan ili ekonomski razlog zašto bi se položaj farmaceuta razlikovao od položaja lekara ili stomatologa u zdravstvenom sistemu Srbije.

Takođe, treba razmotriti opravdanost primedbi farmaceuta da su centralizovane javne nabavke lekova, koje su nametnute javnim apotekama, dovodile do značajnog kašnjenja u snabdevanju i posledičnog stanja polupraznih polica, uz moguću korupciju na najvišem nivou.

Meni je već godinama jasno da je našim bolesnicima uskraćeno pravo na kvalitetno i bezbedno lečenje, usvojeno u svim svetskim stručnim vodičima i široko dostupno u evropskim zemljama. Činjenica je da i pojedine državne institucije i ustanove, svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem, učestvuju u aktuelnoj diskriminaciji bolesnika u našoj Srbiji. Krajnje je vreme da se ta praksa prekine.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji, narodni poslanik partije Srbija centar (SRCE)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.