Vojnikova smrt i naša neodgovornost: Lični stav kapetana bojnog broda u penziji

Miloš Crnjanski je to napisao davno, ali te reči danas zvuče kao epitaf. Stariji vodnik Milovan Jovanović, rođen u Kraljevu 6. juna 1989. godine, poginuo je u ranim jutarnjim satima 3. juna 2026. u bolnici u Bejrutu, pošto je minobacačka granata Hezbolaha pogodila bazu UN u oblasti Dibin na jugu Libana. Iza njega su ostali supruga i dvoje maloletne dece. Ispred njega – sahrana u uniformi Vojske Srbije, uz sve počasti koje država može da priušti, i koje nikada nisu dovoljne.

Nećemo dirati u vojnika – poklonićemo se njegovim sjenama. Ali moramo dirati u institucije.

Šta UN još štiti?

Postoji nešto duboko pogrešno u tome da Srbija i dalje šalje ljude u misije organizacije čiji je kredibilitet, u geopolitičkom smislu, odavno u ozbiljnoj krizi. UNIFIL postoji na papiru kao garant primirja zasnovanog na Rezoluciji 1701 Saveta bezbednosti. U stvarnosti, od eskalacije sukoba između Izraela i Hezbolaha, sedam mirovnjaka UNIFIL-a je poginulo samo od početka ove godine. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš tvituje osude; Hezbolah nastavlja da gađa, a Izrael produžava operacije. Istovremeno je u Savetu bezbednosti blokiran svaki efikasan odgovor.

Nema nikakve sumnje da angažovanje srpskih vojnika u mirovnim misijama ima niz strateških i operativnih benefita – iskustvo stečeno u međunarodnim operacijama neprocenjivo je za interoperabilnost Vojske Srbije, a vidljivost u multilateralnom okruženju je jedan od retkih instrumenata spoljne politike kojima zemlje poput Srbije raspolažu. Angažovanje u misijama EU ili u Multinacionalnim snagama i posmatračima na Sinaju, gde postoji jasna komandna struktura i savezničko okruženje, ostaje opravdano i korisno.

Ali UNIFIL u južnom Libanu 2026. godine nije to. To je nešto sasvim drugo.

Ko procenjuje rizik?

Svaki vojnik koji potpiše ugovor sa Vojskom Srbije ili pristane na angažovanje u misiji zna – ili bi trebalo da zna – da preuzima lični rizik. To je deo poziva. Ali institucionalni rizik nije isto što i lični. Institucije postoje upravo da bi procenjivale kada je opasnost opravdana, a kada izloženost postaje nerazumna, kao i koje su koristi za društvo od angažovanja u svakoj pojedinačnoj mirovnoj misiji.

Ovde moramo biti precizni i jasni – Vojnobezbednosna agencija, čija je osnovna zakonska nadležnost zaštita bezbednosti pripadnika Vojske Srbije, nije ispunila svoju ulogu. Obrazac nije nov: VBA nije zaštitila vojnika u Libanu, kao što BIA nije zaštitila naše diplomate u Libiji. Različite bezbednosne agencije i različite nadležnosti, ali isti ishod i ista neodgovornost.

Umesto svog osnovnog zadatka, VBA svoje sposobnosti i energiju usmerava na procenu broja protestanata na beogradskim ulicama ili na spektakularne slučajeve „pronalaska“ neeksplodiranih naprava bez identifikovanog počinioca, što predstavlja pre sredstvo unutrašnjopolitičke komunikacije nego bezbednosnog rada. Kada se bezbednosna agencija pretvori u instrument dnevne politike, ona prestaje da radi posao zbog kojeg postoji. I onda nam strada vojnik u Libanu ili diplamate u Libiji.

Privilegije bez odgovornosti

Postoji karakteristična patologija srpskih institucija: autoritativno raspolaganje privilegijama uz sistematsko delegiranje odgovornosti. Ministarstva, agencije, direktorati i generali – svi imaju ovlašćenja, budžete, automobile, protokol. Odgovornost, međutim, uvek nekako završi na nekom potčinjenom ili se razvodnjava do nevidljivosti. Pogibija naših diplomata u Libiji nije uticala na karijeru niti jednog političara, a opravdano sumnjamo da neće ni ova.

Srbija se, u geopolitičkom kontekstu, nalazi u bezbednosno složenom položaju – između NATO-a kome formalno ne pripada, Rusije s kojom održava ambivalentne odnose i EU koja traži sve određenije opredeljenje. U takvom položaju tražiti čvrsta savezništva nije luksuz, nego nužnost. Mirovne misije pod zastavom organizacije koja vidno gubi sposobnost da nametne mir nisu zamena za to. One su, u ovom trenutku, više diplomatska rutina nego strateška odluka. A Srbija se već odavno nalazi na geopolitičkom raskršću na kojem nacija očekuje strateška opredeljenja, a dobija samo beskonačno odlaganje i više nivoe bezbednosne ugroženosti.

Država koja ne planira

Ista ta birokratija koja šalje vojnike u misije bez adekvatne procene rizika nije sposobna da uradi ni ono najosnovnije – da napiše dokument. Predsednik Republike je krajem aprila 2023. najavio izradu nove Strategije spoljne politike – ona ne postoji. Strategija nacionalne bezbednosti, u međuvremenu, ostaje nepromenjena uprkos svim geopolitičkim turbulencijama – ratu u Ukrajini, nestabilnosti na Bliskom istoku, promenama u američkoj spoljnoj politici. Očigledno je da strategija u Srbiji, jednom usvojena, postaje birokratski okamenjeni ritual, a ne živi dokument koji se prilagođava stvarnosti.

I ako država ne zna gde ide, kako onda može da zna kamo šalje svoje vojnike i zašto?

Milovan Jovanović zaslužuje da ga se sećamo po imenu, a ne kao broj u statistici UNIFIL-a. Zaslužuje i da njegova smrt nešto promeni – ne u retorici saopštenja Ministarstva odbrane, nego u načinu na koji ova zemlja procenjuje gde šalje svoje vojnike i ko za to snosi odgovornost.

Kada institucije zbog neznanja ili nemara preuzimaju nepotreban rizik i prebacuju ga na vojnike ili diplomate, to nije tragedija. To je pokazatelj odumiranja države zbog obesne birokratije bez empatije – i sa biciklističkim sindromom partokratijske poniznosti i naredbodavne surovosti. Jer nikad nije vojniku bilo teško da položi život za svoju zemlju – teško je državi i njenom birokratskom aparatu da te živote sačuva.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.