Ipak strah vlada Javnim servisom: Odgovor predsedniku Upravnog odbora RTS Branislavu Klanščeku

Reakcija predsednika UO RTS suštinski ne ulazi u raspravu o sadržaju teksta – oslikavanju današnjeg veoma lošeg sveukupnog stanja u RTS-u, već ide ad hominem, osporavajući moj kredibilitet da uopšte kritikujem RTS. Tako on navodi da je moja kritika „najblaže rečeno problematična“ jer „dolazi u momentu kada mi nije produžen ugovor“ o saradnji i pita „gde sam bio ranije“ da kritikujem RTS i zašto baš sada.

Moram odmah na početku da skrenem pažnju da moje kritičko osvrtanje na aktuelno stanje u RTS-u nije nikakav ekskluzivitet mog javnog bavljenja funkcionisanjem RTS-a, odnosno stanjem u njemu. Za pristalice istine i činjenica uopšte nije teško da preko interneta saznaju ili provere rad bilo koga. U tom smislu mogli bi da ustanove da moje kritike RTS-a imaju malo dužu istoriju, da sežu i u period ne samo direktorovanja Dragana Bujoševića, već i u vreme Aleksandra Tijanića, ali i malo ranije. Verujem da je to poznato i gospodinu Klanščeku, ali mu te činjenice ovog trenutka ne odgovaraju.

Dakle, moj otpor lošem stanju u RTS-u počeo je znatno pre pojave pobunjene grupe radnika RTS-a pod nazivom „Naš protest“, koju Klanšček uzima kao reper, a koja deluje već nekih godinu i po dana i čije, inače, napore u pravcu promene stanja u ovoj kući podržavam. Stavovi „Našeg protesta“ i moj tekst nisu ni u kakvoj koliziji, već, naprotiv, stremimo zajedno ka istom cilju – da menjamo RTS nabolje.

Dakle, meni nije trebalo da dobijem otkaz saradnje da bih progovorio o teškom stanju u RTS-u.

A zašto baš sada kritički o javnom servisu, koji je povod? Pa, povod su novi menadžment i novo uredništvo, pre svega u Informativnom programu, koji su već na početku svog mandata počeli da povlače sporne i za javni servis neprihvatljive poteze.

Pokušaj Klanščeka da me na neki način konfrontira sa pomenutim „Našim protestom“, ukazujući kako nisam potpisao njihovo „protestno pismo“, jeftin je politički trik u cilju izazivanja konfrontacija i podela, a time i slabljenja otpora unutar kuće. Znamo da su neki iz te grupacije pobunjenih trpeli posledice – bilo da su dobili otkaze, bili smenjeni ili, pak, poslati na druga radna mesta, manje osetljiva i vrednovana, a o tome se, uostalom, pisalo i govorilo i u drugim medijima.

Znači, upravo smo ovim gore navedenim činjenicama u polju jasne i vidljive neslobode i straha u RTS-u.

Samo postojanje grupe „Naš protest“ nije pokazatelj da postoji sloboda i da je na RTS-u kritika dobrodošla i slobodna, kako to širokogrudo predstavlja predsednik UO RTS-a. Upravo suprotno, oni pokazuju da te slobode i slobodnog mišljenja nema. Jedan od pokazatelja toga jeste da članovi grupe, iz predostrožnosti, ne iznose svoja imena, ne potpisuju se poimenično. Sam Klanšček ih je nedavno, u jednoj prilici, kritikovao zbog te njihove nevidljivosti i tajnosti.

Klanšček je negirao i postojanje raznih finansijskih zloupotreba i netransparentnosti u RTS-u koje su pomenute u mom tekstu, a koji je ujedno ukazivao i na neophodnost temeljne istrage o sveukupnom poslovanju, a koja u današnjim političkim okolnostima, nažalost, gotovo nije moguća. O zloupotrebama javnog novca i finansijskim malverzacijama u RTS-u govorili su mnogi pre mene, tako da to u mom tekstu nije nikakav ekskluzivitet. Štaviše, i sam Klanšček, u reakciji na moj tekst, ističe da je na početku svog mandata kao predsednik UO RTS-a lično podneo tužbe po tom pitanju protiv nekih rukovodilaca RTS-a, među kojima i protiv prethodnog generalnog direktora Dragana Bujoševića. Međutim, ovde se jedino nameće pitanje koliko su te njegove tužbe bile ozbiljne u datom trenutku ili su tek bile politički motivisane i, na kraju, kakav je epilog tih tužbi.

Većina zaposlenih svakako je protiv ovog neodrživog stanja u RTS-u, pre svega protiv gušenja slobode i profesionalizma, zatim i protiv raznih, već pomenutih, manipulacija i netransparentnosti u poslovanju i svega drugog negativnog čega su i sami svedoci. Međutim, strah od rizika gubitka posla, a time i egzistencije, sprečava ih da o tome javno progovore, pa i da se svemu tome suprotstave.

U samom pokretu „Naš protest“, koji je po broju zaista minoran, najmanje je novinara. Uglavnom su to ljudi iz produkcije, tehnike, režije… Ona većina se ne oglašava, čuvajući sigurnost radnog mesta i egzistencije.

Takođe je jeftino podmetanje Klanščekova konstatacija da sam sve kolege na RTS-u označio kao „ljude sklone da služe svakoj vlasti“. Deo takvih zaposlenih svakako jesu podanici i poslušnici bilo koje vlasti koja dođe, posebno među rukovodećom strukturom, ali većina ostalih to ipak nije. Treba naglasiti da ni među samim rukovodiocima nisu baš svi potkupljeni, neprofesionalni i slepi sledbenici (samo)volje vladajuće elite, odnosno vladajućeg režima.

Namera teksta „Sveopšte stanje straha na RTS-u“ bila je pre svega da iznese, barem sažeto, šta su to suštinski problemi RTS-a danas, a koji se provlače i prethodnih godina, da ne kažemo decenija, i da ujedno ukaže na način i put kako iz svega toga izaći, odnosno kako doći do slobodnog i profesionalnog javnog servisa.

A upravo taj segment teksta Klanšček proizvoljno i pogrešno karakteriše kao „politički manifest“ i „politički pamflet“!?

Pa ako su potreba za oslobađanjem RTS-a i njegovim uspostavljanjem kao profesionalnog i odgovornog javnog servisa, kao i njegovo vraćanje građanima Srbije, politika, onda prihvatam da je i moj tekst politički nastrojen.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.