Stanje sveopšteg straha na RTS-u: Novinar državne televizije o tome kako do slobodnog javnog servisa

Danas Radio-televizija Srbije (RTS), kao javni medijski servis, definitivno ne postoji. Ona je to možda na neki način i bila tokom kratkog perioda premijerskog mandata Zorana Đinđića, međutim, nakon njegovog ubistva 2003. godine, RTS sve više gubi tu poziciju, a od 2012. godine, dolaskom na vlast Srpske napredne stranke (SNS), potpuno se stavlja na raspolaganje vladajućem režimu.

Program je sterilan – izveštava se selektivno, nema istraživačkog novinarstva, govori se samo o temama koje idu u prilog vladajućem režimu, izbegavaju se društveno i politički osetljive teme, a gosti su uglavnom ljudi bliski vlasti. Umesto da štiti javni interes, RTS štiti interes vladajuće političke elite.

U najmanju ruku, naprosto je neprijatno i mučno gledati tu snishodljivost, uplašenost i podređenost voditelja u studiju RTS-a kada rade intervjue sa, pre svega, predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, ali i sa drugim moćnicima iz vlasti. Umesto da dostojanstveno vode emisiju, da budu domaćini i drže situaciju pod kontrolom, oni nam naprosto nameću utisak kao da su oni gosti. Umesto da se političari preznojavaju pred voditeljima zbog osetljivih i neprijatnih pitanja, ovde se dešava obrnuta situacija.

Samo od sebe nameće se pitanje: dokle ide to ponižavanje i gde je granica trpljenja?

Opšte osećanje među zaposlenima u RTS-u moglo bi se opisati kao stanje sveopšteg straha, na svim nivoima, i kod običnih zaposlenih i kod rukovodećeg kadra. Kod prvih je prisutan strah od gubitka sigurnog posla i ugrožavanja egzistencije, dok je kod rukovodećeg sloja to strah od gubitka položaja, a samim tim i veoma unosnih privilegija.

Paradoksalno, koliko god bili uvereni u snagu današnjih privatnih prorežimskih medija i njihovo svakodnevno besramno i neprofesionalno održavanje aktuelne vlasti, koja se sve više otuđuje od naroda, ta ogromna medijska imperija koju vlast kontroliše – Pink, Happy, Prva, Informer, Tanjug, Euronews i brojni drugi mediji širom Srbije – ipak ne predstavlja onu presudnu medijsku moć na koju se vlast može bezbrižno osloniti.

Glavna medijska poluga vlasti ipak je RTS, zvanično utemeljen kao javni medijski servis.

Dakle, uprkos toj ogromnoj medijskoj imperiji kojom vladaju, aktuelni režim SNS-a ne bi mogao da se održi na vlasti bez potpune kontrole javnog medijskog servisa. Istini za volju, mogli bi oni i bez RTS-a, ali pod uslovom da ga sasvim ugase, što je, priznaćemo, a toga je svestan i sam režim, veoma teško izvodljivo.

Potvrdilo se da je RTS dovoljno samo disciplinovati, što, naravno, nije bilo teško jer su u njemu odranije velikim delom zaposleni ljudi skloni da služe svakoj vlasti. Dominantan princip zapošljavanja jeste nepotizam i kronizam, a to nesumnjivo učvršćuje poslušnost i odanost.

Nedavnim postavljanjem novog direktora RTS-a, odnosno direktorke Manje Grčić, došlo je i do novog talasa iznuđenih ostavki, smena i otpuštanja, odnosno oslobađanja od „viškova“, tj. od nepodobnih kojih još uvek ima. Otpušteni su i penzioneri angažovani po ugovoru, ali, naravno, ne svi, već samo oni za koje se procenilo da bi mogli predstavljati potencijalnu pretnju po aktuelni režim (među njima je i potpisnik ovog teksta).

Nova „čišćenja“ imala su za cilj ne samo uklanjanje preostalih nepodobnih već i upozoravanje onih koji su ostali u kući šta ih čeka ukoliko se ne priklone volji vlasti.

Politički vrh države, pod pritiskom sve većeg nezadovoljstva građana i jačanja studentskog uticaja, sasvim je svestan da, ukoliko želi siguran dalji opstanak na vlasti, RTS treba dodatno pripremiti (čitaj: upodobiti) za predstojeće izbore. Ne sme biti nikakvih iznenađenja niti tolerisanja bilo čega osim slepe poslušnosti vladajućem režimu.

Očigledno je da je u ovakvim političkim okolnostima, bez obzira na zahteve iz Evropske unije, teško očekivati slobodan RTS pre izbora. Nesumnjivo je da će vlast čvrsto držati ovu kuću u svojim rukama jer ona predstavlja garant njihovog opstanka.

Svakome ko iole prati aktuelna dešavanja u Srbiji jasno je da kraj ove vlasti nije daleko. Više nije neizvesno da li će doći do skorog pada ovog režima, već je pravo i jedino realno pitanje šta raditi nakon njihovog odlaska i kako urediti novooslobođeno društvo i državu. Kako bi trebalo da izgleda taj dan posle i od čega početi?

U tom smislu bilo bi neophodno da se svi akteri i pobornici dugo očekivanih demokratskih promena i slobodne Srbije na vreme pripreme za taj trenutak.

Stoga bi bilo mudro da jedan od prvih poteza novih vlasti nakon izbora bude oslobađanje samog RTS-a, odnosno njegovo potpuno vraćanje građanima Srbije kao javnog servisa, upravo onako kako je to zakonom i predviđeno – da bude u službi građana Srbije.

Mora se shvatiti da bi bez oslobođenog javnog servisa bilo teško započeti i sprovesti bilo kakve druge reforme u društvu, pre svega reformu potpuno razrušenih institucija.

Ako se držimo premise da je najracionalnije da predstojeći izbori budu „referendumski“ i da nakon njih bude formirana privremena vlada, oročena na šest do dvanaest meseci, sa samo jednim osnovnim zadatkom – da pripremi uslove za naredne izbore, ovoga puta istinski stranačke – tako bi trebalo postupiti i sa samim RTS-om.

Dakle, RTS bi trebalo postaviti u svojevrsno „v. d.“ stanje, što znači odrediti privremene čelne ljude, uključujući i nove glavne urednike svih programskih celina, naravno stručne i nekompromitovane. Potrebno je ovu nacionalnu medijsku kuću temeljno očistiti od dosadašnjih nestručnih urednika, novinara, ali i pripadnika drugih profesija koji su svojim (ne)radom urušavali kodeks profesije.

U javnom servisu trebalo bi da budu angažovani ljudi koji, osim visokog obrazovanja, poseduju široku kulturu, moralni integritet i profesionalnu hrabrost.

Privremeno rukovodeće telo, dakle sa oročenim mandatom, imalo bi samo jedan zadatak – da upravlja kućom i profesionalno uređuje program do završetka gorepomenutog izbornog procesa. Preciznije rečeno, ono bi vodilo javni servis do izbora novog REM-a, koji danas praktično nemamo, zatim do formiranja novog Upravnog odbora RTS-a, koji bi potom, u skladu sa zakonom, izabrao novog direktora, a sledstveno tome bili bi imenovani i novi glavni i odgovorni urednici programskih celina.

Međutim, oslobođen RTS još uvek nije isto što i uređen i transformisan javni servis.

Glavni posao oko javnog medijskog servisa tek bi predstojao. Novom rukovodstvu sledio bi odgovoran i težak rad na sređivanju i rešavanju mnogobrojnih problema u kući, pre svega na oslobađanju od nagomilanog bagaža prethodnog režima.

Sažeto rečeno, promene podrazumevaju obaveznu lustraciju, reformu i transformaciju ne samo Informativnog programa već i gotovo svih drugih medijskih segmenata, kako na Televiziji tako i na Radiju, ali i svih drugih službi i radnih jedinica.

Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti reformi Pravne službe, koja snosi veliki deo odgovornosti za sumnjivo i netransparentno poslovanje kuće – saradnju sa spoljnim produkcijama, manipulacije reklamnim prostorom, ali i mnoge druge netransparentne prakse.

Sveobuhvatna i ovoga puta ozbiljna revizija celokupnog poslovanja RTS-a zaista je neophodna da bi se moglo ići napred.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.