Novinarka Jelena Jorgačević: Ispravni ljudi na svoju štetu

Kako se ogoliti i pisati o svom životu kao da je priča? Pogotovo uz svest da prošlost ume da bude jednako neizvesna kao budućnost?

„Voliš li da se vraćaš na početke“ pita me Rade R. dok mi daje usmerenja za tekst. Ali nisam sigurna da znam gde je početak. Možda smo samo nepregledni niz početaka i krajeva, svojih i tuđih, pa i nije mnogo važno krećemo li od A ili od Š.
***

Majčini su iz Crne Gore, očevi iz Srbije. Priče sa crnogorske strane deo su odrastanja. Govore o lozi jakih žena koje drže porodicu. Prababa Milica, dekina majka nije htela da pere svekru noge, pa se pokupila sa brda sa decom i spustila na more. Njen muž, koji je smatrao da je žensko „tuđa večera“ i govorio „imam tri sina, i da mi oprostiš, dve šćeri“, ipak je došao za njom.
***

Kod te prababe su lokalni prosjaci držali svoje ušteđevine. Kada bi došli, ona bi ih lepo poslužila, a pradeda bi vikao: „Milice, ne može i kafa i rakija, šjekira te ubila. Ili kafa ili rakija“. Ali nije se dala.
***

Odrasla sam sa pričama o tome kako se preko noći može izgubiti sve – kao što je izgubila bakina porodica Luković, ostajući do kraja dostojanstvena – ali i kako se može stići iz najvećeg siromaštva i završiti „silni fakulteti“ kao što su svi učinili iz dekine porodice. I u svemu tome se isticalo, mada nikad eksplicitno, da se u dobru ne sme uzvisiti, da se u zlu ne sme poniziti.
***

Prve godine detinjstva: selo blizu Avale. Šta ostaje? Ljubav prema životinjama i užas kada postanu hrana. Naše divne komšije – među kojima je i Dana, žena koja nas je čuvala i imala dušu od pamuka i čipke – zovu nas da nam nešto pokažu. Zaklali su svinju, postavili glavu na panj i hoće da nas oslobode straha. Veruju da nam čine dobro, moramo malo da očvrsnemo. Užasnuti smo. Bežimo.
***

Otuda valjda i kraljica svih igračaka postaje jedno plišano, olinjalo prase, napravljeno da jedva da ima noge, sa izbledelim okicama i repom koji je davno otpao. Brat joj je nadenuo dugačko ime – Prihađila Alidija Napinjutka, da bude plemkinja, pevamo joj kad je uvodimo u igru. Prihađilalala… Dečiji otpor prema surovosti života. Otud i vegetarijanstvo od 15 do 30 godine.
***

Još ostaju iz avalskih godina i prvi udisaji slobode, provlačenja ispod kapija, vezanosti za prirodu, poslednji sati bezbrižnosti i konačno kasniji osećaj da ne pripadam gradu. Imam ga i danas.
***

Majka nas je vaspitavala u duhu „Slobodne dece Samerhila“. Moralo je da se misli i donose svoje odluke. Ako se uči, to se čini za sebe, a ne za druge. Volela sam osnovnu školu, niko me ni na šta nije terao. Perfekcionizam kog se teško oslobađam, mada se trudim i sve mi bolje ide, mogao bi da potiče otuda: svako je takmičenje (bilo) sa sobom, pa se uvek može (i mora?) bolje.
***

Sledeće važno mesto lične geografije: Zemun. Moj Zemun. Osnovna škola „Majka Jugović“, Zemunska gimnazija, zemunski park i u njemu crkva gde je otac Radovan Bigović stvarao zdravu zajednicu, zemunski kej. Prelazila sam most toliko retko – Beograd je bio grad-stranac – da kada sam 5. oktobra, sa 14 godina, stigla na Zeleni venac nisam bila baš sigurna u kom pravcu je sadašnja Skupština Srbije.
***

Ali kada sanjam kuću, to je uvek Prčanj, porodična kuća bake Sonje. To je kamen i more, zvuk udaraca kiše o škura, krici galebova u rano jutro, plavičaste planine i bagrem u oknu prozora.
***

Kao vukovac dobila sam poklon od predsednika opštine Zemun knjigu „Velika Srbija“ – ne Ćorovićevu, već tvrdo ukoričen reprint bezbroj izdanja „Velike Srbije“, novina Srpske radikalne stranke i nešto novca. Kupila sam bratu mali poklon, sebi pantalone, a drugaricu i sebe častila pljeskavicom i sladoledom. Jedva smo nosale onu knjižurinu do kuće.
***

Od ranih školskih dana, pratila sam Utisak nedelje. Zapisivala sam izjave koje su mi se sviđale u jednu svesku. Kada su me godinama kasnije pozvali da gostujem u Utisku, za tih nekoliko dana čekanja smršala sam dva kila. Danak detinjem divljenju.
***

Bolest je ušla u našu kuću i pre nego sam pošla u školu. Nakon deset godina, ta bolest mi je uzela nekog najvažnijeg. I dalje ne mogu i neću ni da pričam ni da pišem o tome, iako mislim da me je to najviše odredilo. Sva ta silina života – onoga, kako piše Fehmiu, blistavog i strašnog – dubina tuge i ljubavi, sposobnost da se živi uprkos i raduje proletnjoj kiši kada se ruši krov. To nas je majka naučila.
***

Imam sedam-osam godina. O ratu se kod kuće šapuće. Rođacima u Sarajevu se spremaju paketi sa cedevitom, ispod se sakrivaju cigarete, lepe sveske za sestru od tetke i, posebno, konzerve ananasa. I neću da priznam, ali ljubomorna sam. Nikad nisam probala ananas.
***

Mama moje drugarice – mešoviti brak, prebegli iz Bosne – pričala je mojoj majci kako je strah da u autobusu pita nekog na kojoj stanici da siđe, prepoznaće ljudi akcenat. A meni ama baš ništa nije jasno i ne vidim po čemu ona drugačije govori od bilo koga od nas.
***

Danas, svojoj osmogodišnjoj ćerki iskreno kažem sve. Ona ionako ne prestaje da pita i promišlja. Neverovatno mi je koliko toga dečiji um može da shvati.
***

Rano sam počela da čitam, knjige me spašavaju. U Zemunskoj gimnaziji najviše sam volela da u biblioteci razgovaram sa bibliotekarkom Stojom na ravnoj nozi. Razredna Milana Suvačarov, profesorka srpskog, i Stoja mi otkrivaju čitave svetove od reči. Među njima – Albaharija. Pišem mu dugačko pismo, imam 15 godina… On odgovara, promišljeno, pažljivo, kao što je i uvek merio svaku reč. Ponovo sam mu pisala, ponovo mi je odgovorio. To je trajalo godinama.

***

Posle one, pomenute najvažnije smrti u mom životu prestajem da idem u gimnaziju, nekoliko nedelja. Stoja me je zvala, kaže da neće da pritiska, ali da Albahari dolazi u Gimnaziju na književno veče i da bi bilo dobro da, zajedno sa još jednim đakom, vodim taj događaj. Tako sam se vratila u školu, a David mi je postao prijatelj. Nedostaje.
***

Tih meseci češće odlazim u crkvu. Tražim odgovor na pitanja o smislu. Imala sam sreće, lude sreće, da sam nailazila i nailazim na LJude. To su moji Slančani, iz manastira, sa kojima sam se mogla ne slagati do mile volje, ali koji su nas prihvatili otvorenog srca; moj dobri nadbiskup Hočevar, koji me svojim dubokim pitanjima dovede do toga da se usudim da pogledam u sebe; moj otac Momo iz Kotora, najplemenitiji vojnik Crkve, čija je ljubav prema Bogu i čoveku bila neraskidivo isprepletana (zar se može drugačije, ako se stvarno veruje?), u čijem srcu nije mogla da prenoći mržnja, ma koliko da je bio ljut. Nedostaje. Ne prođe nedelja da se ne pitam – a šta bi mi rekao da ovo vidi…
***

Pišem, pišem, pišem. Pesme, priče, stotine i stotine stranica. U početku pokazujem svima, kasnije to činim sve ređe. Onda – više nikom. Iz te pećine provirujem zahvaljujući Bliskima. Ove godine mi izlazi prvi roman. I dalje me je strah.
***

Novinarstvo nije došlo prirodno. Samo sam htela psihologiju, potekla iz porodice psihologa i psihijatra, gde se stalno analiziralo i neprestano gledalo ispod površine, tumačila i račvala misao. Ali majka me je molila: „Samo to nemoj, pa da dok si živa slušaš tuđu patnju.“ (Uzgred, sada sam na edukaciji iz geštalt terapije, ne može čovek od sebe pobeći). Upisala sam novinarstvo, čisto da ne gubim tih godinu dana dok se ne vratim na svoje.
***

Ipak, ostala sam na Fakultetu političkih nauka, i dalje uverena da se nikad neću baviti novinarstvom. A onda na trećoj godini izabiram predmet – istraživačko novinarstvo kod Dragoljuba Žarkovića. Malo je tu bilo reči o istraživačkom novinarstvu, ali mnogo više o tome kako se novinarstvo živi. Ne rečima. Za ispit – članak. Odlažem ga jer počinje da mi biva užasno važno šta će Žare misliti. Odabrala sam temu – egzorcizam.
***

U tom trenutku, u Beogradu se nalazi jedini zvanični egzorcista Katoličke crkve u ovom delu Evrope. Danima ga zovem da zakažem intervju, ne javlja se. Na kraju, kad se javi, kaže: „Izvinite što nisam odgovarao na pozive, nego imam puno posla“ i ja prvo saosećajno kažem da razumem, a onda počinjem da se gušim od smeha. Egzorcista ima puno posla, jedva uspevam da se izvinim u grohotu. Ipak je pristao da razgovaramo. Predala sam članak, Žare me je pozvao da dođem u „Vreme“ i da tamo ostanem ako mi se svidi. Čuj, ako mi se svidi u „Vremenu“. I tako je počelo.
***

Redakcija „Vremena“: skup svih onih ljudi, do srži autentičnih, ispravnih na svoju štetu – ali kako i da se bude dovoljno dugo na pravoj strani, a da to ne bude na svoju štetu – ludo načitanih, ciničnih originala. Satima sam tamo sedela, upijala atmosferu, gledala ljude koji ne glume sebe i ne glume život, sa svim što to odsustvo maski i kompromisa donosi. Niko nije rekao da je lako. Ali nisu umeli da žale sebe.
***

Kakav je to posle bio strašan sudar se realnošću kada sam videla kako novinari u drugim redakcijama rade, kako se prema njima ophode, kakvi sve međuljudski odnosi mogu da budu … I dalje se u redakciji onoliko ne slažemo, ali ne znamo šta je podmetnuta noga. I dalje, možemo da jedni na račun drugih pravimo grube viceve, možda i pregrube za ova vremena, ali ispod te opne, tu su okeani dobrote.
***

Gde god da sam odlazila, „Vreme“ je uvek bilo mesto gde sam se vraćala. Tako to biva sa kućama. A one su bitne, makar meni.
***

Završila sam master studije kulture u Beogradu. Ne mogu do kraja da se odreknem tog akademskog momenta, osećajući da je delu mog bića ono bliskije od novinske brzine i haosa, ma koliko ih volela.
***

Kada su me zadužili da u „Vremenu“ pišem o religiji i kada sam zaista shvatila da će to biti moj dar i kob, odlazim na master studije religiologije u Erfurt, u Nemačku.
***

Dan pred put shvatim da ne mogu da odem. Filip me ubeđuje: „Zateći ćeš nas iste kad se vratiš, samo ćeš se ti promeniti.“ Daje mi obećanje. Krenula sam 2012. i vratila 2014. Srbija nije bila ista.
***

Mesecima mi je trebalo da se u Nemačkoj oslobodim strepnje od svega što bi moglo da pođe po zlu. Tamo sistem radi od najjednostavnijeg – ako je u vodi pronađena bakterija, nema zgrade na kojoj to obaveštenje neće biti okačeno. Mesecima mi je trebalo da shvatim koliko sam u Srbiji neprestano budna – kako reagujem na svaki zvuk, jer mislim da neko nekog napada i da nekog treba odbraniti… Ta tišina Erfurta, a onda posle deset godina i Regensburga, gde sam bila na (još nezavršenim) doktorskim studijama, bile su mi melem.
***

Tišina je inače moćna kada ne dolazi kao prećutkivanje i ućutkivanje, ne nego kao poruka. Studenti su nas to naučili.
***

Ali da se vratim na melem – rođenje Sonje koju smo Rade i ja toliko iščekivali prevrnula je naše svetove naopačke. Kao da kroz neko džinovsko sito stvari dolaze na svoje mesto: odvaja se važno od nevažnog, pristajem i ne pristajem, jesam i nisam. Ja bih stalno mogla da pišem i pričam o Sonji, ali se uzdržavam. Zbog nje, najpre. Ali ona je najsvetlija granica za „pre“ i „posle“.

***
Kaže, hoće da bude novinarka kad poraste. Voli redakciju, zabavno joj je kad dođe, pa Filip i ona pričaju o pingvinima i belim medvedima. Pomišljam, nemoj, biraj nešto lakše, sa manje rastrzavanja. Ali znam da su dobra samo ona deca koja ne slušaju svoje roditelje.

***

Biti novinarka u Srbiji danas? Da li bismo, mnogi od nas, da smo sve unapred znali, iste puteve birali i iste prečice odbacili? Mislim da bismo, to nam je valjda u krvi. Ali isto tako verujem da bi naše porodice, da njih neko pita, mahom zaokružile neke drugačije, željene staze za nas.
***

Zahvalna sam na svojim ostrvima. Beskrajno zahvalna, znam da je nemoguće da sam ih zaslužila. To su kumstva i prijateljstva diljem sveta koje se gaje i u kojima se bliskost ne gasi kada vreme prolazi previše brzo i kada je njegova tiranija previše snažna.
***

Ostrvo je i u Bloku 23 gde živimo – Sonjine vaspitačice, pa potom učiteljice, pa drugari, pa njihovi roditelji. Sve su to protivteže ovom banalnom, primitivnom zlu što se širi kao sipino mastilo.
***

Napisala sam knjigu „Jedni smo drugima na dobro dati: devet razgovora o sebi i svima nama“, knjigu intervjua sa predstavnicima SPC, Katoličke crkve i Islamske zajednice iz zemalja bivše Jugoslavije, o onima koji su u zla vremena, uključiv i ova danas koja su jako zločesta, čuvali Čoveka, pokazujući da nema naših i njihovih žrtava. Odnosno, kako je Arent pisala, tamo gde su svi krivi niko nije kriv pošto kolektivna krivica ume da oslobađa zločince sa imenom i prezimenom.
***

Dvojica sagovornika, za koje sam želela da se nađu u toj knjizi, odbila su me rekavši da se plaše da se za njih po dobru čuje. Naime, strepeli su da to što se trude da žive veru koja spaja ljude, da budu mostograditelji, ne pukim rečima već delima, može da im napravi problem u njihovoj verskoj-sleš-etničkoj zajednici.
***

Manjina je uvek za razgovor, većina je ta kojoj se ne priča, kaže mi jedan dobri franjevac. Kako je to porazno svedočanstvo o ljudskoj prirodi, nije li?
***

Ipak, optimista sam. Mladi ljudi odasvuda, ali ne samo oni, već je mnoštvo građana spremno da se žrtvuju za veće dobro. Iako gube poslove, iako se plaše, iako ih napadaju, gaze, tuku. I na sve to odgovara se dostojanstvenom, ali upornom pobunom. Vidim u tome veliku društvenu zrelost.
***

Prošle godine, u jednom tekstu, na portalu Autograf, podsetila sam na pismo Ditriha Bonhefera. „Ako ne proživim iskušenja ovog vremena sa svojim narodom, neću imati pravo da učestvujem u obnovi hrišćanskog života u Nemačkoj nakon rata“, piše on prijatelju suočen s dilemom da li da ostane u Sjedinjenim Američkim Državama za vreme Drugog svetskog rata ili da se vrati u Nemačku. Vratio se u Nemačku i ubijen je u logoru. Ali reč je o bivanju na pravoj strani.
***

Putujem mnogo, uvek nanovo obradovana činjenicom koliko „mi“ nije određeno onim, kako se smatra, čvrstim identitetima i datim pripadanjima, već iskrama ljudskosti što se ne daju ugasiti.

O sagovornici
Jelena Jorgačević Kisić rođena je 8. novembra 1985. u Beogradu. Novinarka je nedeljnika „Vreme“, a od 2023. i pomoćnica glavnog urednika. Završila je Fakultet političkih nauka, master studije kulture, kao i master studije religiologije na Univerzitetu u Erfurtu, u Nemačkoj. Na doktorskim studijama je na Univerzitetu u Regensburgu. Dobitnica je više nagrada za svoj novinarski rad. Predsednica je borda Međunarodnog udruženja novinara koji izveštavaju o religiji (the IARJ). Objavila je dve knjige publicistike, te niz akademskih članaka na engleskom i nemačkom jeziku. Bavi se ekumenskim i međureligijskim dijalogom. Ove godine treba da joj izađe prvi roman.

Na svoju štetu
Redakcija „Vremena“: skup svih onih ljudi, do srži autentičnih, ispravnih na svoju štetu – ali kako i da se bude dovoljno dugo na pravoj strani, a da to ne bude na svoju štetu – ludo načitanih, ciničnih originala. Satima sam tamo sedela, upijala atmosferu, gledala ljude koji ne glume sebe i ne glume život, sa svim što to odsustvo maski i kompromisa donosi. Niko nije rekao da je lako. Ali nisu umeli da žale sebe. Kakav je to posle bio strašan sudar sa realnošću kada sam videla kako novinari u drugim redakcijama rade, kako se prema njima ophode…

Tišina

Tišina je inače moćna kada ne dolazi kao prećutkivanje i ućutkivanje, nego kao poruka. Studenti su nas to naučili.