Kupili smo vikendicu za 4.500 evra, a onda su stigle „komšije“

Nama se sela gase, nestaju domaćinstva, mladi odlaze, stari umiru. Ovo je, na žalost, realnost naše Srbije. U to sam se uverila još pre 20-tak godina kada smo kupili staru montažnu kućicu. Komšinica koja je živela sprat iznad pitala nas je te daleke 2004. da li volimo prirodu i da li bismo kupili njenu vikendicu. Ostarila je i nije više mogla da je održava „u životu“.

„Ko ne voli?“, pomislih i setih se mog Mrkonjskog visa, Gajtan planine, Kukavice, neprohodnih staza koje vode od Medevaca, Tulara, Orlana pa sve do Prištine. Uhvati me neka nostalgija pa pitah komšinicu: „Gde vam se nalazi vikendica?“.

„Na 90. kilometru od Beograda, između Bukulje i Rudnika. Pripada opštini Ljig“.

Suprug i ja smo tek isplatili neke kredite i pokušavali da osposobimo još nenameštenu sobicu za treće dete. Kupovina vikendice bi nam bila još jedan namet. Doduše, navikli smo da sve radimo na „pozajmicu“ jer novca nikad nije bilo dovoljno. Plate nam nisu bile velike, ali pominjanje Bukulje i Rudnika probudilo je u meni nadu da ću konačno naći brda slična mojima. Sličnim onima na kojima sam odrasla.

Otišli smo da vidimo ponudu. Tako je komšinica htela, prvo da vidimo vikendicu i plac. Nakon toga, pričaćemo o ceni.

Do Lazarevca je bilo sve urbano. Već sam pomislila kako ćemo odustati od kupovine. Međutim, posle ove beogradske opštine put je lagano otvarao vrata prirodi. Prošli smo sela Brajkovac, Šutce, Kalanjevce. Počeli smo da se spuštamo ka Belanovici. Čuvenoj Koštuničinoj Belanovici.

Vikendica se nalazila nekoliko kilometara iznad Belanovice, smeštena u šumi, daleko od glavnog puta. Zelenilo na sve strane. Plac brdovit, zapušten, zarastao u korov. A kućića Krivajina, mala, trošna. Ličila je na dom Ivice i Marice. Sirotinjski, ali sa dušom i prelepim pogledom na netaknutu prirodu i kuće u daljini.

Kupićemo je, odlučili smo suprug i ja. Samo da komšinica ne zacepi cenu.

„Vidim da vam se dopada“, kaže ona. Nas dvoje ćutimo i čekamo. „Neću vam mnogo tažiti. Mladi ste, imate decu. Sredićete vi sve ovo. Kuća ima 35 kvadrata, građevinsku dozvolu i 20 ari placa. Cena je 5.000 evra“.
Realno, nije bila visoka cena, ali mi taj novac nismo imali. Shvatila je, pa iznese novu ponudu: „Dobro, onda 4.500 evra na četiri mesečne rate“.

Prihvatili smo. Isplatili smo sve u naredna četiri meseca. Svake nedelje smo odlazili sa decom, krčili korov, kresali grane, kosili travu. Uz rad i trud ubrzo je niklo imanje kao iz bajke, naš mali raj.

Godine su prolazile, deca odrastala. Uživali smo.

Imamo samo jednu komšinicu, baku koja sada gura svoju devetu deceniju života. Živi sama. Muž joj je umro od posledica korone.
E, ta korona je i pobudila interesovanje za vikendice i kuće koje su se prodavale u seoskim sredinama. Ljudi su masovno bežali iz grada i kupovali napuštena domaćinstva.

Trend ponude i tražnje se nastavio i posle korone, ali je cena ara poljoprivrednog zemljišta u našem okruženju ostala ista: između 50 i 200 evra u zavisnosti od klase, blizine puta, vode, struje… I sada su puni oglasi kuća sa okućnicom i okolnim placevima.

Kupci se pojavljuju niotkuda. Bolje reći: nakupci. Kupuju pa preprodaju.

Tako smo i mi dobili komšiju, naturalizovanog Novosađanina koji je ustvari poreklom iz Bosne. Pare je, kako kaže, zaradio negde preko. Kupuje sve što je na prodaju. Kupuje i preprodaje.

Kupio je nedaleko od nas imanje. Seče šumu, bagerima čupa korenje, zemlju mrvi, u jednom delu pravi manje parcele. Hoće da ih preproda i zaradi.

Kamionima i traktorima kopa i uništava seoski put. Ali, ne mari on za to. Doduše, ni meštani mu ništa ne govore. Iako je put njihov, ćute i mole boga da im ponudi bilo kakav posao ne bi li zaradili neki dinar. On to zna i zato ih koristi. Nekom plati da mu popravi struju, drugom da pokosi travu… Ali, ono što uništi ne sanira…. Što bi naš narod rekao: „Muka muku gura, a nevolja sela pa se voza!“

Sa njegovim dolaskom krenule su i prve krađe: opljačkano je nekoliko kuća u komšiluku. Policija je došla, izvršila uviđaj ali nikad nije pronašla i sankcionisala počinioce.

„Koje parcele prodajete i po kojoj ceni?“, pitam ga jer smo suprug i ja hteli da uzmemo dve parcele koje su do naše vikendice kako bismo u budućnosti bar malo sačuvali svoj mir jer se nikad ne zna kakav će se tu svet doseliti. A možda je u pitanju samo pranje para. Možda će sve te parcele „neko“ kupiti, negde „nekome“ prikazati i ostaviti da tako zarastu. Ima takvih primera u ovom delu Šumadije. Dođu, kupe, obrade i nestanu…

„Prodajem tri parcele. Svaka ima po 13 ari placa. Vi ste rekli da biste hteli dve. Bila je agentica iz agencije iz Beograda da proceni vrednost parcela. Rekla je da ih može prodati po 20.000 evra. Vi se interesujete za dve pa bih vama dao za 15.000 evra po parceli“, šalje mi SMS komšija.

„Jel ovaj lud!?“, izgovorih naglas.

Ipak, nisam htela da reagujem „na prvu loptu“. Najradije bih ga oterala u tri lepe.., ali to bi bilo spuštanje na njegov „nivo“.

„Sačekaću supruga da dođe s posla. Javiću za sat, dva“, odgovorih mu.

Pozovem moju prijateljicu koja se bavi nekretninama i objasnim joj o čemu se radi. Ona u šoku. „Pa toliko ne vredi tvoja vikendica!…“.

Cena je definitivno bila utopija!

Bila sam besna i ljuta na sebe što imam bio kakvu komunikacija sa takvim likom!

Odgovorih mu: „Kaže moja Kaća, koja decenijama drži agenciju nekretnina u Beogradu, da je ovo previsoka cena! Pita da li se na tim parcelama pravi EXPO?“… Svako dobro komšija!“

Htela sam da mu indirektno kažem da nismo ovce za šišanje. On, međutim, nije hteo da se na tome završi: „Šta tvoja Kaća misli koja je vrednost tih placeva?“.

Odgovorih kratko: „U ovom kraju između 50 i 200 evra po aru“, a onda sam dodala: „Ako vaša agentica može da proda za 20.000 evra 13 ari placa bez vode i struje, slobodno prodajte nekom drugom “

„Reci Kaći da mi nađe ar po 100 evra i ja ću kupiti kolika god površina bila“, stiže odmah odgovor.

Znala sam da hoće…

„Komšija, sve sam vam rekla. Prodajte za koliko vam je volja. Ovo ste „usput“ kupili pa je logično što niste emotivno vezani za nekoliko metara „krečnjaka“. Nije to vaša dedovina. Zato tako lako prodajete. Para vrti gde burgija neće! Eto, vi imate para i mogućnosti, ja imam nešto drugo (ne biste vi to razumeli), a meštani… Ne bih njih komentarisala. Bilo bi neumesno!“

Na žalost, nije on jedini koji na ovaj način zarađuje. Na samo kilometar od nas nedavno se doselio još jedan „brat“.

Kupio imanje novcem koji je zaradio „tamo peko“. Ali, gle čuda i on je poreklom iz Bosne. Ima kuću u Novom Sadu… Nedaleko od njega, krajem prošle godine, doterao još jedan „komšija“ mašineriju, posekao šumu, izorao nekoliko hektara, rekao da će nešto tu da posadi… Ali, nije se više pojavio. Ostala da zjapi zemlja iz koje raste korov…

I kao na kraju filma, možda bih trebala da napišem: „Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna“. S tim bi se svakako složio glavni i odgovorni urednik Danasa. Ali, ne slažem se ja jer ovakvi likovi u našoj maloj Srbiji stvarno postoje. Zovu sebe domaćinima i busaju se u srbske junačke grudi. Kupuju i preprodaju na tuđoj muci a zarađuju na sopstvenom bezobrazluku.

Dakle, svaka sličnost je inspirisana stvarnim dešavanjima. Ovo je istinita priča. Ovo se nama dešava.

Ne dozvolimo da bahatost postane epidemija!

Vidimo se 28. juna u Kraljevu!

Studenti pobeđuju!!!

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.