Apoteke Beograd – kako je jedan sistem planski uništen

Kao zdravstveni radnici koji su, rame uz rame sa lekarima, nebrojeno puta bili u prvim redovima primarne zdravstvene zaštite, imamo profesionalnu i ljudsku potrebu da odgovorimo na Vaš tekst.

Urušavanje „Apoteke Beograd“ komotno bi moglo nositi naslov: „Kako je jedan sistem planski uništen“. Predstavljanje ovog lanca kao neprofitabilnog predstavlja izuzetno opasnu igru reči. Državne apoteke širom Srbije bile su potpuno održiv stub primarne zdravstvene zaštite sve dok država, donošenjem štetnih zakona, nije napravila veštačku i pogubnu razliku između poslovanja privatnog i javnog sektora.
Pošto ste ekonomista, verujemo da Vam ne treba detaljno objašnjavati apsurd uvođenja Centralizovanih javnih nabavki (CJN) za državne apoteke. Mi smo godinama uporno skretali pažnju na to da lek kod nas ne ostaje kao trajno dobro, već se dalje prometuje, te da je zbog specifičnosti tržišta morao biti izuzet iz tog zakona.

Takođe, kada već govorimo o ekonomskom aspektu, država je 2017. godine odbila da usvoji predloženi Zakon o apotekarskoj delatnosti, kojim bi se uredili uslovi rada u skladu sa specifičnostima profesije. Time je svesno uništila mogućnost konkurencije na osnovu kvaliteta pružene zdravstvene usluge. Deregulacija nije donela poboljšanje ni pacijentima ni profesiji, već osvajanje tržišta kroz nekontrolisano i stihijsko otvaranje apoteke tik uz apoteku, kao i kroz vertikalnu integraciju – pojavu da isti privredni subjekt bude i dobavljač lekova i vlasnik apoteka. Glavni cilj zakona koji je odbačen bio je upravo sprečavanje monopola nad distribucijom lekova ka krajnjem korisniku – pacijentu. Mislimo da Vama, kao ekonomisti, ne treba crtati koliko je štetno stvaranje monopola u bilo kojoj oblasti trgovine. A pri tome, lek nije obična roba. Za pacijenta, lek je preduslov za život.

Ako slepo pratimo Vašu tezu o ekonomskoj održivosti – po kojoj država ili grad nemaju razloga da finansiraju apoteke jer posluju u minusu – postavlja se logično pitanje: da li to znači da po istom modelu treba privatizovati i domove zdravlja i Univerzitetski klinički centar Srbije (UKCS)? I oni već dugi niz godina posluju sa gubitkom, jer im profit nije i ne sme biti primarni cilj.

Ako je „Apoteka Beograd“ zaista toliki teret i trošak, zašto bi bilo ko želeo da je kupi? Nažalost, svedoci smo dobro poznatog klišea u poslovanju javnih preduzeća. Vladajuće političke strukture ih lošim upravljanjem dovedu do ivice bankrota, a zatim ih prodaju privatniku pod izgovorom da su „neodrživa“. I gle čuda – kod privatnika to isto preduzeće odjednom proradi i donosi profit. Pri tome, niko ne postavlja ključna pitanja: kako je sistem uopšte stigao do bankrota? Ko ga je vodio? Ko je doneo zakone koji su mu otežali poslovanje i zašto ti zakoni nisu menjani ako se videlo da uništavaju javno dobro?

Na kraju, dozvolite nam da Vam iz perspektive zdravstvenih radnika predočimo šta zapravo znači kada sektor kome je presudan profit dobije monopol na izdavanje lekova na recept. Ako apoteka mora biti „ekonomski održiva kao obična prodavnica“, kako Vi tvrdite, onda će nam i zdravstvena zaštita ličiti na običnu samoposlugu.

Slikovit primer za to je hormon rasta za decu. Po samo jednom receptu pacijentu se izdaje 4 do 10 kutija leka, a samo jedna kutija košta oko 18.000 dinara. Kada apoteka poručuje taj lek, ona ga dobavljaču plaća u najkraćem roku kako bi ostvarila rabate i pogodnosti – što kao ekonomista sigurno znate. Apoteka zatim izda lek pacijentu (koji na šalteru ne plaća ništa), fakturiše te iznose Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO) i čeka naplatu i do 90 dana, dok joj je zarada (marža) svega 12%.

Složićete se da ovo nije baš privlačan model zarade. Državne apoteke su tako uvek poslovale, ne postavljajući pitanje isplativosti. Dok je na tržištu postojala konkurencija u vidu državnih apoteka, privatni sektor je imao cilj da izdaje sve lekove i medicinska pomagala (izuzetno su skupa, a marža je još niža nego za lekove 4%) na recept bez obzira na isplativost, kako bi bili konkurentni. Sada, kada državne apoteke nestaju i kada privatnici ostaju sami na tržištu, razmislite u duhu te iste „ekonomske isplativosti“: da li će građani u budućnosti zaista moći da podignu na recept sve ono što im država garantuje i za šta godinama uplaćujemo novac kroz doprinose?
Kojim mehanizmima će država kontrolisati šta se od lekova sa pozitivne liste zaista nabavlja i drži na zalihama u privatnom sektoru?
Ako dopustimo da samo kapital određuje da li je opravdano postojanje apoteka u javnom vlasništvu onda će vam Vaš kapital određivati nivo zdravstvene zaštite, pa koliko para budete imali toliko ćete se i lečiti.

Grupa farmaceuta iz Apoteke Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.