Pitanje Kine i Amerike danas je pitanje čovečanstva

Kada je Si Đinping, tokom nedavnog susreta sa Donaldom Trampom u Pekingu, postavio pitanje mogu li Kina i Sjedinjene Američke Države da prevaziđu „Tukididovu zamku“, on nije upotrebio samo jednu atraktivnu sintagmu iz arsenala savremene geopolitičke mode. Naprotiv, ukazao je na osnovni problem međunarodnih odnosa u XXI veku: da ratovi ne nastaju samo iz sukoba interesa, nego, prvenstveno, iz straha, odnosno iz načina na koji političke zajednice razumeju sopstveni opstanak, smisao i dostojanstvo, i kako percipiraju odnos drugih zajednica prema sebi. U zvaničnom kineskom saopštenju posebno je istaknuto da dve države treba da izgrade „konstruktivnu stratešku stabilnost“, pri čemu je Tajvan označen kao najvažnije pitanje u kinesko-američkim odnosima, jer njegovo pogrešno tretiranje može dovesti do sukoba sa nesagledivim posledicama po međunarodni poredak, pa i po opstanak čovečanstva u nuklearnom dobu.

U zapadnim analizama, međutim, Kina se skoro po pravilu tumači kroz kategorije interesa. Koliko joj treba nafte, koliko izvoza, koliko tehnologije, koliko pristupa morima, koliko litijuma, koliko čipova, koliko Afrike, koliko Pacifika? Sve se, drugim rečima, meri i prevodi na jezik realizma, odnosno na jezik moći, koristi i racionalnog kalkulusa. To nije pogrešno po sebi, jer države zaista imaju interese, kao što ih imaju i ljudska bića. Međutim, pogrešno je kada se interes proglasi jedinim ili odlučujućim objašnjenjem ljudskog ponašanja, bilo na individualnom ili kolektivnom nivou, uključujući i države. Tada se ne razume ono najvažnije: da ljudi, pa i države kao kulturno-političke zajednice, ne žive samo od interesa, nego i od smisla; ne postupaju samo prema računu, nego i prema strahu; da prvenstveno brane sliku sveta u kojoj njihovo postojanje, individualno i kolektivno, ima svoje značenje i značaj.

Upravo je u tome vrednost čuvene misli Tukidida, atinskog generala i istoričara, da je rat između Atine i Sparte postao neizbežan zbog straha koji je u Sparti izazvala određena percepcija rasta atinske moći, a koja se najčešće danas vulgarizuje u tezu o sukobu sile u usponu i sile u opadanju. Tako shvaćena „Tukididova zamka“ postaje skoro mehanički model: jedna sila ima interes da raste, druga ima interes da ostane dominantna, i onda neminovno sledi rat. Ali se time iz vida gubi druga, važnija reč – strah. Tukidid nije rekao da je Peloponeski rat buknuo zato što je Atina imala interes, niti zato što je Sparta imala interes, nego zato što je percepcija promene moći proizvela strah, usled shvatanja da rast Atine predstavlja egzistencijalnu pretnju po Spartu. Dakle, nije sama promena odnosa snaga dovoljna za rat, već način na koji se ta promena tumači i doživljava.

Zapad, posebno onaj atlantski, često ne primećuje da Kinu posmatra kroz sopstveno ogledalo. Kada kaže da Kina postupa iz interesa, on zapravo kaže da bi on, Zapad, u sličnoj poziciji postupao iz interesa koje sam smatra racionalnim. Kada kaže da Kina želi dominaciju, on polazi od istorijskog iskustva sopstvene dominacije. Kada kaže da Kina razume samo moć, on joj pripisuje sopstvenu teorijsku tradiciju međunarodnih odnosa. Problem, dakle, nije samo u Kini i težnjama ka hegemoniji koje postoje u društvu koje samo za sebe čini više od jedne osmine čovečanstva, već i u zapadnoj nesposobnosti i odbijanju da druge političke kulture razume, te prihvati njihovo postojanje izvan sopstvenih kategorija, a posebno onih koje su zasnovane na marksizmu-lenjinizmu, kako je to pokazao i Hladni rat, od sovjetskog realsocijalizma do jugoslovenskog samoupravljanja.

Ova nesposobnost ima i svoju kulturnu, skoro civilizacijsku nadmenost. Ona nije nužno brutalna, vulgarna ili kolonijalna u starom smislu reči. Naprotiv, često je pristojna, liberalna, obrazovana, institucionalna. Prepoznaje se u rečenici da Zapad ima vrednosti, a drugi imaju interese, poput takozvanog Globalnog Istoka ili Globalnog Juga. Takva tinjajuća superiornost može se uočiti čak i kod liberalnih političara poput Aleksandera Stuba, finskog predsednika, koji spoljnopolitički svet često objašnjava kroz trougao vrednosti, interesa i moći, ali pri čemu se razlika između Zapada i Kine lako pretvara u moralnu hijerarhiju: mi imamo vrednosti, oni imaju interese. Stub je, primera radi, govorio da se finska i evropska spoljna politika zasnivaju na vrednostima, interesima i moći, dok je o Kini naglašavao da su njene vrednosti drugačije od zapadnih, posebno zbog jednopartijskog sistema i izostanka parlamentarne demokratije, što se lako može protumačiti kao stav da kineske vrednosti zapravo i nisu vrednosti jer nisu zapadne.

Međutim, svesti pitanje ljudskog dostojanstva isključivo na parlamentarnu demokratiju, a četiri osnovne slobode samo na slobodu govora, znači zanemariti slobodu uverenja, slobodu od oskudice i slobodu od straha. Da li se demokratija može svesti na proceduru izbora onih koji upravljaju, bez pitanja dostojanstva, jednakosti, sigurnosti, smisla i oslobađanja od bolesti, gladi, pa najposle i od samog straha, kako je to govorio Ruzvelt? Ako je tako, onda je liberalizam opasno osiromašio sopstveni moralni jezik. Jer vrednost nije samo pravo da biramo vlast, već i pravo da ljudsko biće ne bude svedeno na instrument, tržišni višak, geopolitički objekat ili kulturno inferiornog drugog, nego da se očuva ono što je osnovno dostignuće prosvetiteljske misli: jednakost u dostojanstvu ljudskih bića. Ta misao ima svoju interpretaciju koja je bila dominantna tokom Hladnog rata u dualizmu socijalizam-liberalizam, a i danas je prisutna usled postojanja komunističke Kine, a koja povezuje liberalnu misao o potrazi za srećom pojedinca sa ulogom komunističke partije kao političkog nosioca društvenog razvoja koji omogućava ostvarenje te potrage.

Kinesko shvatanje sveta, dopadalo se ono nama ili ne, nije moguće razumeti samo kroz bilanse interesa. Ono je oblikovano marksizmom-lenjinizmom, kineskim iskustvom poniženja, revolucije i modernizacije, ali i konfučijanskim pojmom harmonije. U Ustavu Narodne Republike Kine izričito se navodi rukovodeća uloga Komunističke partije i ideološki kontinuitet od marksizma-lenjinizma do misli Si Đinpinga o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru, dok se kao cilj pominje izgradnja moderne socijalističke države koja je, između ostalog, „harmonična“. Naravno, pojam harmonije može biti upotrebljen i kao instrument disciplinovanja društva, kao i u vreme nastanka konfučijanizma. Harmonija u kineskoj tradiciji nije samo poredak bez sukoba, već predstava smislenog sveta u kom sukob ne sme da razori celinu. Međutim, u svom istorijskom korenu toj konfučijanskoj harmoniji bila je inherentna nejednakost u dostojanstvu kao preduslov „harmonije“ hijerarhičnog ranofeudalnog društva. Pojam harmonije radi opstanka društva, u savremenoj kineskoj teoriji i praksi, spojen je sa marksističko-lenjinističkim odbacivanjem društvenih nejednakosti, te se dobija ideološka matrica koja sebe razume kao harmoniju u jednakosti ljudi u dostojanstvu, što je izuzetno važno i u jednom multietničkom i multikonfesionalnom društvu poput Kine, bez obzira na dominantno prisustvo etničke većine Han. Ovo je ključ koji zapadne analize često, namerno ili nenamerno, propuštaju, jer u Kini vide samo državu, partiju, fabriku i vojsku, a retko priznaju sistem smisla. Nema potrebe idealizovati Kinu, niti zatvarati oči pred represijom, hijerarhijom partijske moći ili ograničenjima političkih sloboda, ali isto tako nema potrebe ni da se Kina tumači kao puki civilizacijski maskirani realizam partijske elite na vlasti, jer, zaboga, ko još može verovati u socijalističke ideale nakon propasti evropskog real-socijalizma.

Autor ovog teksta je u aprilu prisustvovao konferenciji u Edinburgu na temu „Nacionalizam, demokratija i sloboda“, gde su tri kineska naučnika, svaki iz svog ugla, pokušavala da objasne upravo tu tačku „nesporazuma“. NJihova osnovna teza nije bila da je Kina savršeno društvo, niti da Zapad nema pravo na kritiku. Teza je bila da Zapad veoma često kritikuje Kinu pre nego što ju je razumeo, pripisujući joj prevashodno agresivne, imperijalne i nacionalističke porive, determinisane interesima partijske oligarhije radi opstanka na vlasti. Međutim, ova slika ne odgovara analizama narativa koje koriste kineski rukovodioci u periodu od 1945. do 2025. godine. Naime, u poslednjih dvadeset godina njihove teze su prevashodno zasnovane na pojmovima poput razumevanja, razvoja i blagostanja. Tek u poslednjih desetak godina, od povratka Demokratske progresivne partije na vlast 2016. godine na Tajvanu, zaoštrava se retorika Kine prema Tajvanu. Razlog tome je promena koju je dovela ova partija, koja snažnije afirmiše poseban tajvanski politički identitet i odbacuje kinesko tumačenje formule jedne Kine, bez obzira što ne postoje etničke razlike. Ovo je osnovna ideološka razlika Kuomintanga, istorijskih kineskih nacionalista sa Tajvana, i DPP-a. Kuomintang se istorijski kreće unutar ustavno-političkog kontinuiteta Republike Kine i drugačije razume odnos prema kineskom jedinstvu, što je pak ključna zajednička tačka između Komunističke partije Kine i Kuomintanga. Ova digresija u analizi unutrašnjih društvenih dinamika, koja i za autora ovog teksta predstavlja izazov, uz rizik diskreditacije jer nije sinolog, neophodna je sa stanovišta razumevanja međunarodnih odnosa u XXI veku. Međusobna kritika je potrebna, ali kritika bez razumevanja postaje moralna poza, a moralna poza u međunarodnim odnosima često je samo drugačije odevena ambicija za dominacijom.

Odatle se vraćamo Tukididu. Ako je strah osnovna politička emocija, onda je najopasnija ona politika koja indukuje strah, a potom ga naziva principom i kamuflira u interes. Amerika, na primer, ne kaže da se plaši Kine. Ona kaže da brani slobodu plovidbe, međunarodni poredak, demokratiju, pravila, Tajvan i slično. Kina se, s druge strane, često interpretira samo kroz navodne interese partijske oligarhije koja se plaši strateškog davljenja, okruživanja, poniženja i raspada sopstvene privilegovane ontološke slike sveta. Upravo tu nastaje zamka: u tome što američka moć, pa i moć čitavog Zapada, ne ume da zamisli svet u kom nije jedina mera realnosti, kao što je to pomislila nakon sloma Sovjetskog Saveza. Zamka nije ni u tome što Kina ima interese, već u tome što kinesko rukovodstvo američko prisustvo u Aziji može doživeti kao egzistencijalnu pretnju, a američko rukovodstvo kineski rast, u sopstvenoj percepciji multipolarnog sveta nacionalističkih društava, darvinovske vizije i apokaliptičnih predstava, može tumačiti kao egzistencijalnu pretnju američkoj izuzetnosti. Dakle, reč je o sudaru percepcija i ideologija, ne samo o sudaru brodova, valuta, čipova i vojnih baza.

U tom smislu, konstruktivistički pristup međunarodnim odnosima nije akademski luksuz, već nužnost. On ne negira interese, nego pita kako interesi nastaju, ko ih definiše, kojim pojmovima se opisuju, koji strahovi ih uzrokuju i kojim mitovima opravdavaju. Interes nije prirodna činjenica, poput gravitacije, on je kulturni konstrukt. Ono što jedna zajednica naziva interesom često je samo racionalizovani strah, istorijsko sećanje, kolektivna trauma ili projekcija budućnosti u kojoj sebe vidi kao pobednika, žrtvu ili spasioca.

Zato je pogrešno Kinu tumačiti kao nacionalističku silu koja je opsednuta „svetom“ teritorijom. Taj pristup, sve popularniji u delovima društvene teorije na Zapadu, počiva na pretpostavci da su sve države-nacije nužno nacionalističke, od Gelnera, koji je prikazao nacionalizam kao istorijsku nužnost, do Hazonija, koji mu daje vrednosnu superiornost, te da se sva savremena uređenja država mogu svesti na „meta-ideologiju“, tj. nacionalizam. U tom ključu bismo i Drugi svetski rat mogli interpretirati kao sukob između nemačkog, italijanskog i japanskog nacionalizma, s jedne strane, i američkog, britanskog i sovjetskog nacionalizma, s druge strane, čime bi moralna razlika između Gandija i Gebelsa bila izbrisana. U konkretnom slučaju, po toj logici, problem Tajvana bi odavno bio rešen: ako je sve nacionalizam, ako je nacija jedini ključ, onda bi nacionalistička mobilizacija već proizvela spontano ujedinjenje u jedinstvenu Kinu, a najposle do problema ne bi ni došlo. Upravo činjenica da Tajvan, uprkos ogromnom simboličkom značaju, decenijama ostaje nerešeno pitanje, pokazuje da ovo pitanje nije svedivo na nacionalistički impuls.

Ovo je posebno važno u srpskom iskustvu, jer smo i sami platili cenu pogrešnog razumevanja straha, ili kako se to popularno interpretira kroz floskulu o pogrešnom razumevanju „pada Berlinskog zida“. Nacionalizam na prostoru bivše Jugoslavije krajem XX veka nije bio ljubav prema sopstvenom narodu, nego pre svega manipulacija strahom od drugih naroda, kulturnih zajednica, kamufliranoj u nacionalistički jezik istorijskih prava, teritorija, grobova, granica i ugroženosti. Nacionalni interes osvajanja teritorija i etničkog čišćenja bio je tu posledica, ne uzrok. Pre nego što su crtane mape, nacionalisti su indukovali strah i proizveli uverljivu percepciju egzistencijalne pretnje od strane drugih naroda. Pre nego što se pucalo, ljudi su ubeđivani i ubeđeni da će nestati ako prvi ne udare: strah prethodi interesu, a zatim se interes pojavljuje kao njegova racionalizacija.

Zato je Si Đinpingovo pominjanje Tukididove zamke važnije nego što se na prvi pogled čini. Ono je poruka Americi da Kina ne želi da bude tumačena kao Atina koja nužno mora izazvati Spartu, ili obrnuto, ali i poruka da se strahovi velikih sila moraju priznati i da se njima mora upravljati pre nego što postanu samosprovodeće proročanstvo. Ako jedna strana stalno govori drugoj da je pretnja, druga će se vremenom ponašati kao pretnja, jer će joj to postati jedini preostali oblik sigurnosti. Tako nastaje tragedija međunarodnih odnosa: ljudi proizvode opasnost od koje se navodno brane.

Naravno, priznati strah drugog ne znači opravdati njegovu politiku. Razumeti ruski strah od širenja NATO-a ne znači opravdati agresiju na Ukrajinu, kao što ni strah Srba od ponavljanja pokolja iz Drugog svetskog rata ne može biti opravdanje za Srebrenicu. Razumeti strah Jevreja od Holokausta ne znači opravdati razaranje Gaze i južnog Libana. Razumeti kineski strah ne znači prihvatiti eventualnu upotrebu sile protiv Tajvana. Ali bez razumevanja straha nema ni politike mira. Postoji samo moralno nadvikivanje, koje u kriznom trenutku postaje uvod u rat.

Ako Zapad zaista želi da izbegne Tukididovu zamku, mora odustati od dve iluzije. Prva je da je sopstvena moć prirodna, a tuđa moć opasna. Druga je da su sopstvene vrednosti univerzalne već samim tim što su sopstvene. Univerzalnost vrednosti ne dokazuje se dominacijom, nego sposobnošću da se u drugom prepozna jednako dostojanstveno ljudsko biće, koje se može stalno osnaživati. Tu liberalizam može ponovo postati velika ideja, ali samo ako se oslobodi kolonijalnog ostatka u sopstvenoj podsvesti.

S druge strane, u slučaju Kine harmonija bez slobode preti da postane isključivo poslušnost indukovana strahom, a jednakost u dostojanstvu bez prava na političku nesaglasnost ostaje nedovršena, što može dovesti do sloma poretka i harmonije koju pretenduje da štiti. Ako želi da njena poruka o novom tipu odnosa velikih sila bude uverljiva, Kina mora pokazati da harmonija nije zahtev prema slabijima da ćute, nego sposobnost moćnih da ograniče sopstvenu moć.
Tukididova zamka, dakle, nije sudbina, ona je upozorenje, ali upozorenje nema smisla ako ga pretvorimo u banalnu formulu o usponu i padu imperija. NJegov pravi smisao je u strahu; rat nastaje onda kada strah postane ontologija, kada zajednica počne da veruje da njen svet može opstati samo ako se svet drugog smanji, porazi ili nestane. Mir nastaje onda kada se strah prevede u poverenje, a poverenje u institucije, pravila i uzajamno priznanje dostojanstva.
Zato je pitanje Kine i Amerike danas pitanje čovečanstva. Ne zato što su one jedine važne, već zato što njihov odnos pokazuje da li smo u stanju da izađemo iz zatvora sopstvenih projekcija. Ako Amerika u Kini vidi samo interes, a Kina u Americi samo pretnju, Tukidid će ponovo biti u pravu, i to je zamka na koju ukazuje Đinping. Međutim, ako obe strane shvate da se iza interesa krije strah, a iza straha potreba za smislom, onda zamka prestaje da bude istorijski zakon i postaje politički zadatak.

Politički zadatak našeg vremena nije pobeda jedne civilizacije nad drugom, kako to priziva Tramp u slučaju Irana, to je oslobađanje od straha da drugi može postojati samo kao naša negacija. U svetu nuklearnog oružja, klimatske krize, veštačke inteligencije i raspada poverenja, takvo oslobađanje nije moralni luksuz, nego uslov opstanka. Drugim rečima, harmonija u jednakosti ljudi u dostojanstvu nije samo kineska, socijalistička, konfučijanska ili liberalna tema. To je možda poslednja velika univerzalna ideja koja nam je preostala. Ipak, u svetu političkih aktera koji sopstveni strah od beznačaja i besmisla leče silom, interesom i dominacijom, ostaje otvoreno pitanje da li će ovo upozorenje uopšte biti shvaćeno.

Autor je doktor nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.