Primer svim mladim ljudima kako da budu patriote, a ne nacionalisti

Zapela mi je za oko medijska izjava devojke pred protest na Slaviji koju je snimio Maloletni program: „Nama nacionalizam ne treba. Ono što me brine, što mi se ne sviđa i što me rastužuje je momenat nacionalistički koji se pojavio na protestima. Ja mislim da je to nešto čega Srbija kao država zbog svoje istorije treba da se kloni – jer je opasno za nas sve. Mislim da parole kao što su „Aco Šiptare“ i kao što su „Vučiću pederu“ ne doprinose kritici režima nego samo isključivanju ljudi i da je to opasno. Brine me količina zastava „Nema predaje“ Kosova. Brine me što ta ista visi sa novosadske tvrđave i brine me isto „Nema predaje“ i „Vojska na Kosovo“ kod srušenog Generalštaba. Ja vidim nenacionalističku Srbiju jer nas je nacionalizam doveo ovde… Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja 1990-ih – sve što se nama događa danas su posledice političkih odluka koje smo kao država doneli u ratovima 1990-ih. Mislim da je jedini način da Srbija ide dalje je da jednom za svagda stavi tačku na bilo kakve nacionalističke pretenzije. Zato me je užasno ražalostilo kada sam pročitala studentski Memorandum o Kosovu – zato što mislim da je u skladu sa nacionalističkom politikom koja nam ne treba!“.

Razlog zašto mi je zapela za oko ova izjava je u tome što je ova devojka primer svim mladim ljudima kako da budu patriote, a da ne budu nacionaliste. Mnogi u Srbiji uopšte ni ne vide razliku. Patriotizam je ljubav prema sopstvenoj domovini, njenim ljudima i kulturi.

A nacionalizam je najbolje opisao Danilo Kiš u ogledu „O nacionalizmu“. Rekao je da je nacionalizam negativna kategorija duha jer se zasniva na poricanju. Nacionalisti će vam reći da je glavni problem srpskog društva u „duhu samoporicanja“, ali problem leži upravo u suprotnom – u duhu poricanja: „Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan.

Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više … naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo.“ (Kiš, O nacionalizmu, 1973.)

Naprednjak je tako u stvari nazadnjak jer svoju retoriku zasniva na tome da su drugi nazadni. Nepomeniku su puna usta kako je Srbija bolja u svemu od Hrvatske, u ovome ili onome od Nemačke, Francuske, Italije itd.

Kiš pominje još dve karakteristike nacionalizma, a to su paranoja i strah. Nepomenikove izjave o vojnom savezu Hrvatske, Albanije i Kosova koji se sprema da napadne Srbiju je tipičan primer nacionalističke retorike paranoje i straha. To je ono što je Radomir Konstantinović definisao kao duh palanke. Iskustvo koje oblikuje ovo društvo jeste palanačko iskustvo, koje se temelji na paničnom strahu od otvorenog sveta, modernosti i svega što se nalazi s one strane lokalnog horizonta. Duh palanke teži da istorijsku izuzetost i izolovanost preobrazi u sopstvenu privilegiju, pokušavajući da zaboravi vreme i ovekoveči se u mitskoj večnosti plemenske sabornosti. U tom zatvorenom svetu, svako razlikovanje i individualnost tretiraju se kao izdaja mitskog jedinstva.

Danas je na sceni takozvani fantomski nacionalizam, koji je sveprisutan u javnom prostoru i obrazovnom sistemu, delujući kao strukturna prepreka civilizacijskoj otvorenosti društva. Ovaj zatvoreni sistem dodatno se osigurava kroz čvrst savez između političke vlasti i klerikalnih krugova, oličenih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što rezultira slavljenjem zatvorenosti i odbacivanjem demokratskih vrednosti.

Mehanizam reprodukcije nacionalističke ideologije direktno se oslanja na manipulaciju istorijskim sećanjem. Francuski istoričar Ernest Renan je rekao da su zaboravljanje i istorijska greška ključni faktori u stvaranju nacije, zbog čega napredak istorijskih istraživanja često ugrožava nacionalistički princip. U Srbiji su udžbenici istorije postali jedno od najpouzdanijih oruđa za kreiranje kolektivne svesti u skladu sa projektovanim političkim ciljevima vladajuće elite. Nastava istorije češće je imala funkciju predvojničke obuke nego discipline kritičkog mišljenja. Otuda natpisi: „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Osim toga, u javnom diskursu i obrazovnom sistemu događa se inverzija četničkog i partizanskog pokreta: Dragoljub Mihailović se sve više glorifikuje, a uspešne antifašističke borbe i oslobađanje teritorije iz 1941. godine se prećutkuju ili se njihovo autorstvo oduzima partizanima. U udžbenike se unose karte koje projektuju etničke granice takozvanih srpskih zemalja, podstičući teritorijalne pretenzije u svesti mladih.

Milan Nedić se portretira kao tragična figura i autoritet koji je spasao biološku supstancu srpskog naroda svesno sarađujući sa okupatorom. Zločinačko delovanje Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića pod okriljem SS-a opravdava se njihovim navodnim ideološkim fanatizmom koji je predstavljen kao pandan komunističkom, dok se kolaboracija sa fašistima slavi kao taktički mudro rešenje za spasavanje života.

Zločini koje su počinile srpske nacionalističke snage nad nesrpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj u potpunosti su izbrisani iz nastavnih sadržaja. Zločini unutar sopstvenog naroda svode se na ekscese nekontrolisanih jedinica, dok se mere zastrašivanja poput fizičkog maltretiranja eufemistički minimizuju.

Ovakav obrazovni inženjering stvara trajnu kognitivnu kontaminaciju s odloženim dejstvom, koja se prenosi s kolena na koleno, onemogućavajući razvoj demokratske svesti i društvenu modernizaciju. Istorija u udžbenicima ne služi naučnoj istini, već deluje kao aktivno političko oružje u parlamentarnim i ideološkim borbama.

Uprkos sistemskim naporima države da kroz obrazovanje i medije nametne autoritarno-nacionalističku matricu, vi ste pokazali da ste svesni mehanizama kojima sistem pokušava da manipuliše vašim odlukama. Jedini mehanizam koji još niste pobedili je nacionalizam, koji se povremeno pojavljuje na vašim protestima i u vašim izjavama. Zato je sledeći korak koji trebate napraviti je da pobedite nacionalizam. Kako?

Da biste pobedili nacionalizam ne morate da ulazite u polemike na društvenim mrežama u kojima ćete nacionaliste nazivati fašistima, a oni vas radikalnim levičarima ili stranim plaćenicima. Treba prvo da pobedite nacionalizam u sebi, da kritički preispitate istoriju, pre svega da pročitate šta se dešavalo od Drugog svetskog rata do danas. Ne verujte vašim školskim udžbenicima jer su oni deo propagandne mašinerije. Verodostojnost istorijskih činjenica koje nam se serviraju se na sreću mogu proveriti na Internetu.

Nakon što spoznate istorijske činjenice, shvatićete da one u ovom trenutku ne mogu biti pobednička tema. Nacionalistički režimi koji su zarobili Srbiju su oterali Sloveniju, Hrvatsku, BiH, Crna Goru, a na kraju i Kosovo. Nije na vama da saopštite građanima vest da je Kosovo izgubljeno i da je ostalo samo mrtvo slovo u Ustavu. Dovoljno je da vi to shvatite kako vi ne biste potencirali tu temu i vraćali društvo u začarani krug nacionalizma.

Nacionalizam gubi svoju moć onog trenutka kada građani prepoznaju da on služi kao paravan za korupciju. Vaša borba mora biti usmerena na demontažu sistema zarobljene države, zahtevanje vladavine prava, slobodnih medija i uspostavljanje meritokratskog sistema u kojem zapošljavanje zavisi od znanja, a ne od partijske lojalnosti.

Kao i uvek, ja verujem u vaš uspeh. Studenti pobeđuju – nacionalizam!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.