Nije problem u studentima

Upravo zato su studentima podršku pružili ljudi različitih ideoloških uverenja, od građanske levice do nacionalno orijentisanih birača. Neki iz iskrene želje da pomognu, drugi u nadi da će sopstvene političke ambicije oživeti na talasu novog pokreta.

Međutim, sve do nedavno, studentski pokret je izbegavao najosetljivije političke teme. Politička artikulacija ostala je u okvirima „sigurnih“ pozicija: kritika vlasti, zahtev za institucionalnom odgovornošću, evropski put, pozivanje na demokratiju i vladavinu prava. Čak i rodoljubiva simbolika, zastave, crkveni motivi i nacionalna retorika, više je služila kao opšti kulturni okvir nego kao konkretan politički stav.

Zato je Memorandum o Kosovu i Metohiji predstavljao prvi stvarni test. Studenti su u memorandumu izneli stav koji je decenijama predstavljao minimum nacionalnog konsenzusa u Srbiji: da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije i da se to pitanje ne može rešavati mimo međunarodnog prava i širih geopolitičkih okolnosti.

To nije bio poziv na sukob, niti romantičarski nacionalizam, već pozicija koja je, u različitim oblicima, postojala kod gotovo svih ključnih političkih aktera moderne Srbije. Od Slobodana Miloševića, koji je i u Rambujeu prihvatao međunarodni format rešavanja kosovskog pitanja, preko Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, do Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, niko nije dovodio u pitanje osnovni princip da je Kosovo pitanje državnog suvereniteta Srbije.

A onda je usledio paradoks. Deo javnosti koji je mesecima bezrezervno podržavao studente, u trenutku kada su oni izneli stav o Kosovu, počeo je da zahteva povlačenje memoranduma, proglašavajući ga „povratkom u devedesete“, „nacionalizmom“ i „retrogradnom politikom“. Upravo ta reakcija otkriva suštinu problema savremene srpske političke scene. Ispostavilo se da su studenti bili prihvatljivi samo dok su govorili jezikom koji je deo elite želeo da čuje.

Nije, dakle, problem u studentima. Problem je u tome što je deo domaće političke i intelektualne elite prihvatio da je čak i insistiranje na suverenitetu sopstvene države nešto što mora biti politički osuđeno. Umesto rasprave o sadržaju memoranduma, usledili su pokušaji da se i studentima, generaciji koja nije učestvovala u stvaranju i sprovođenju politike devedesetih godina dvadesetog veka naknadno pripiše istorijska krivica čim su pomenuli suverenitet Srbije. Tako se stvara atmosfera u kojoj je svako nacionalno pitanje Srba unapred diskvalifikovano kao moralno sumnjivo.

Očigledno se pokušava pomeranje overtonovog prozora: ono što je nekada bio opšteprihvaćen državni stav danas se predstavlja kao ekstremizam, dok se odricanje od sopstvenih nacionalnih interesa sve češće prikazuje kao uslov „normalnosti“, modernosti i evropejstva.

Posebno je opasno što se u javnosti sve agresivnije nameće teza da su evropske integracije i prihvatanje kosovske nezavisnosti praktično nerazdvojivi procesi. Iako je Evropska unija godinama tvrdila da status Kosova nije formalni uslov za članstvo Srbije, politička praksa govori drugačije. Poglavlje 35 postalo je mehanizam stalnog političkog uslovljavanja, za koji postoje indikacije da se u njemu sadrži uslov priznanja državnosti Kosova, dok evropski zvaničnici sve otvorenije očekuju normalizaciju, koja se u domaćoj javnosti s razlogom tumači kao prikriveno priznanje nezavisnosti.

Naravno, niko razuman ne može sporiti da je Srbija geografski i ekonomski vezana za Evropu. Niti je svaki zagovornik evropskih integracija antinacionalno orijentisan. Ali problem nastaje onog trenutka kada se od Srbije očekuje da kao cenu evropskog puta prihvati odricanje od sopstvenog suvereniteta, prava koje se istovremeno priznaje gotovo svakom drugom narodu u Evropi.

Tu dolazimo do suštinskog pitanja: da li Srbi uopšte još imaju pravo na nacionalni interes?

Jer, dok se u regionu manjinska i nacionalna prava drugih naroda smatraju legitimnim i poželjnim, srpsko insistiranje na sopstvenom teritorijalnom integritetu često se predstavlja kao pretnja miru i stabilnosti, i to kako u samoj Srbiji, tako i u regionu. Taj dvostruki aršin vremenom proizvodi dubok kompleks političke i nacionalne nesigurnosti.

Ako Srbija i naš narod prihvati ideju da je odricanje od sopstvenog suvereniteta cena političke prihvatljivosti, bez države će na kraju ostati i oni koji danas najglasnije zastupaju evropejstvo. Bez države koja ima svest o sopstvenom političkom i nacionalnom interesu, nestaje i okvir unutar kog je moguće slobodno zastupati bilo koju političku ideju, pa i evropsku. Narod koji izgubi svest o sopstvenom suverenitetu vremenom gubi i sposobnost da štiti sopstveni kulturni i nacionalni prostor. A narod koji prestane da brani svoje političke interese ubrzo počinje da gleda kako drugi preuzimaju, preimenuju i prisvajaju delove njegove istorije, jezika i kulturnog nasleđa.

Zato reakcija na studentski memorandum nije otkrila samo podele oko Kosova i Metohije. Ona je otkrila nešto mnogo dublje: krizu ideje srpskog suvereniteta i pitanje da li Srbi još imaju pravo na sopstveni nacionalni interes.

Autor je advokat i odbornik u skupštini grada Beograda Mi Snaga naroda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.