ULUS povodom postavljanja kantara na Terazijama: U odlučivanje o javnom prostoru moraju biti uključeni svi, a naročito građani

Saopštenje ULUS-a prenosimo u celosti u nastavku:

Poslednjih dana u javnosti slušamo da je na Terazijama postavljena „skulptura“, pa čak i „novi simbol Terazija“. Međutim, pre nego što uzmemo bilo koji od tih iskaza zdravo za gotovo, trebalo bi postaviti jedno mnogo jednostavnije pitanje – Šta je zapravo postavljeno na Terazijama?

Pitanje nije retoričko, ono se tiče načina na koji razumemo javni prostor, umetnost kao i odgovornost institucija. Nisu svi predmeti u javnom prostoru skulpture, niti su sposobni da pukom montažom u prostor postanu simboli mesta gde su postavljene. Potrebno je naglasiti jasno i glasno NIJE SVAKI TRODIMENZIONALNI OBJEKAT U JAVNOM PROSTORU SKULPTURA!

Kada bismo prihvatili takvu nakaradnu logiku, granica između umetničkog dela, urbanog mobilijara i industrijski proizvedenih elemenata opreme grada potpuno bi nestala.

Znači, ako je svaki postavljeni predmet potencijalna skulptura, ostaje da se zapitamo da li će sutra i šume stubića ili kilometri kojekakvih zaštitnih ograda, koje u poslednje vreme niču po gradu, mestimično zakićene i žardinjerama – biti proglašene u jedinstvene prostorne site-specific instalacije kao deo umetničke ponude prestonice?

Ironija ovog pitanja proizlazi upravo iz činjenice da granice između umetnosti, urbanističke improvizacije i administrativnih odluka, postaju sve nejasnije i na to ne smemo da pristanemo.

Naziv javna skulptura ne zavređuje svoju odrednicu samo ukoliko je nešto veliko i trodimenzionalno, od čvrstog materijala i postavljeno na primer u kružni tok. Skulptura u javnom prostoru je važna i iziskuje promišljen kompleksan proces, od nastanka do postavljanja.

U tom procesu važna je svaka faza od autorske odluke, preko umetničkog procesa pa do promišljanja odnosa prema mestu za koje je namenjena uzimajući u obzir kako urbanističke regulative, tako i odnos prema recipijentima. Najčešće ovakva umetnička dela nastaju kroz dobro osmišljen javni poziv, gde ceo proces mora biti odgovoran i podeljen sa javnošću.

Uređenje urbanog prostora, naročito na lokacijama od istorijskog značaja, podrazumeva jasne procedure: javne konkurse, stručne komisije, uključivanje umetnika, arhitekata i istoričara umetnosti, kao i transparentnost svih faza. Kada toga nema, ne može se govoriti o nedavno nametnutom „javnom dobru“ kao o nečemu što pripada sferi umetnosti.

Istina je da ni konkursna praksa u domaćoj izvedbi već godinama ne funkcioniše bez problema. Transparentnost postupaka se dovodi u pitanje, poverenje autora koji se usude da se na iste ipak prijave, narušeno je iz razloga susretanja sa svakojakim modalitetima odlučivanja, a nije retkost ni da se stručne komisije suočavaju sa situacijama u kojima njihove odluke nemaju stvarni uticaj na konačni ishod. Sve to ukazuje na dugotrajnu krizu institucionalnog okvira u kojem se odlučuje o javnom prostoru.

Međutim, u slučaju intervencije na Terazijama, ne govorimo više o manjkavostima sistema, već o njegovom potpunom zaobilaženju. Ne postoji javno dostupan podatak o tome na osnovu kakve (ne)stručne procene je ovaj predmet izabran, niti koja institucija je odobrila „oplemenjavanje“ sveže izvedenog kružnog toka u jednom od najvažnijih gradskih prostora koji se naknadno imenuje kao “skulptura” i “simbol”.

Takav način delovanja ne utiče samo na kvalitet pomenutog skarendog rešenja, već na razumevanje javnog prostora kao takvog – a razumevanje javnog prostora u tesnoj je vezi sa estetskim kriterijumima i izgrađivanjem dobrog ukusa.

Posebno je problematično što se ovaj predmet proglašava „simbolom Terazija“. Simboli ne nastaju političkom odlukom, niti konferencijom za štampu. Simbol se formira kroz vreme, kroz upotrebu prostora, kroz kolektivno iskustvo i prihvatanje. Tek kada nešto postane deo zajedničkog pamćenja grada, možemo govoriti o simbolu. Terazije su upravo primer prostora u kojem simbolički slojevi nisu rezultat jedne odluke, već dugotrajnog istorijskog procesa.

Terazijska česma (1860), Hotel Moskva (1908) i Palata Albanija (1939) ne postaju simboli zato što su tako imenovani, već zato što se njihovo značenje formiralo i postepeno odredilo mikro-lokacije. U neposrednoj blizini nalazi se i Spomenik obešenim rodoljubima Nikole Koke Jankovića, autorsko vajarsko delo iz 1981. godine, koje pripada tradiciji javne skulpture zasnovane na odnosu prema istorijskom događaju i memoriji mesta.

Kad ovoj priči dodamo i činjenicu da je Meštrovićev Pobednik prvobitno trebalo da bude postavljen na Terazijama, ali je zbog burne reakcije građanstva odluka promenjena pa se nastanio na Kalemegdanu. Shvatamo da u odlučivanje o javnom prostoru moraju biti uključeni svi, a naročito građani, jer oni su ti koji svojim neposrednim iskustvom učestvuju u stvaranju novih simbola grada.

Posebno paradosksalno je što se čitava interpretacija zasniva na navodnoj vezi između Terazija i kantara. Naziv Terazije ne potiče od vage, već od osmanskog sistema za distribuciju i merenje vode, a i sama Terazijska česma je postavljena na tačno mesto gde se pomenuti rezervoar nalazio, i izrađena tako da siluetom podseća na taj objekat. Drugim rečima, predmet koji bi trebalo da simbolizuje Terazije zasnovan je na pogrešnom razumevanju samog porekla imena tog prostora.

Postajanje javnog konkursa ili blagovremna konsultacije sa strukom, poštedeli bi grad ove promašene teme, zato i dalje nije jasno – Šta je ovo?

Ovde se, međutim, ne radi samo o jednom predmetu, radi se o režimu vidljivog, koje grad uspostavlja – o tome ko odlučuje šta će biti predstavljeno kao umetnost, šta će biti proglašeno simbolom i na koji način se proizvodi kolektivno sećanje jednog grada. Kada administrativna odluka postane dovoljna da predmet dobije status umetničkog dela i simbola, problem više nije samo estetski. Problem postaje institucionalni, kulturni i politički, ali da bi smo se pokrenuli ka mogućem rešenju, za početak, važno je znati da prerasli baštenski ukras – nije skulptura.

Lena Jovanović,

umetnica i doktorantkinja vajarstva na FLU

predsednica vajarske sekcije ULUS