Kićenje tuđim slučajem (A.V. vs „Danas“ & „dvug iz vojske“ 4)

Mesecima i godinama posle odsluženja JNA, V.Š. je najpre postao jugoslovenski „slučaj“ zbog otkrića da je visoki bosanski omladinski i SK-funkcioner Branko Miljuš plagirao svoj magistarski rad. Usledila je represija, zatvor u čemu smo ga, u kojimgod novinama sam radio, principijelno branili od partijsko-državne represije. (Nađoh, evo zanimljiv primer – u uvodniku/komentaru NON-a od 3. marta 1985. u vezi sa suđenjem, tada advokatu Vladimiru Šeksu, branim Šešelja od onog što sada NJEGOV PULEN A.V. primenjuje na studente i školarce: „U obrazloženju presude Vojislavu Šešelju… smo mogli da zapazimo tezu da je njegovo delo utoliko teže, odnosno amoralnije, što je reč o čoveku koji se školovao uz pomoć društva i kome je ono omogućilo da dođe do najviše akademske titule.“)

Sad o spinu da sam ga spasavao, a nisam. Osnov priče koju ponavlja je da sam ga spasao izbacivanja iz Partije, a možda i robije, jer je na političkoj nastavi u vojsci rekao „da se stanje druga Tita NAŽALOST popravlja“. Da su onda držani neki sastanci, ali je glavni bio neki uži sastanak bezbednjaka na kome sam ja nagovorio oficira bezbednosti kapetana P. da V.Š, više ne gone.

Znamo da je najuspešnija propaganda i javna laž (pa i spin) kad se u temelj ugradi neki kamen istine, a potom i čitav temelj i zgrada laži izgradi na neistini. A ovde su se pritom gradile i drugačije zgrade uz novi i različit materijal.

Tako, kapetan P. je stvarno postojao, svaki vojnik, pa i ja, je mogao ponekad ujutro da ga vidi na ulazu u susednu zgradu komande. NJegovo prezime sam saznao, za mene slučajno, za njega možda namerno, negde u julu ’79. kad je na pešadijskoj vežbu u Peskovima kod Braničeva prišao jedne večeri mom drugu R.G. i meni i oslovio nas prezmenima, a mi se prvo šokirali otkud ih zna. Objasnio nam, nije nas „špijunirao“ i nikad više ni reč nisam s njim razmenio.

I sastanaka je bilo. Više njih, ali partijskih, a povod je bio što su – mene hteli da izbace iz Partije, što jeste bila opasna stvar. Razlog – moj verbalni sukob sa kapetanom O. sekretarom SK bataljona, na bataljonskom partijskom sastanku (četa V. Š. nije bila u tom bataljonu). To je bio sirov čovek, pa me uzeo na zub na sastanku zbog loših rezulata u obuci na teleprinterima i radio-stanicama. Vojnici, članovi SK, pa i neki oficiri su s razlogom tvrdili da je to zato što su nas, čim smo došli u aprilu, slali na Avalu i po kiši da kopamo neke kanale za kablove. Mnogi se porazboljevali, a plikovi i žuljevi ne idu dobro uz tastature teleprintera i radio taster. A sekretar – da ali ni vi članovi SK nemate dobre rezultate. Ja ga pitam da li to znači da na utakmici samo članovi treba da daju golove. A on replicira – članovi moraju da pokažu ČELIČNU disciplinu. A ja ga pitam zna li da se na ruskom čelik kaže STALJ.

Potom niz sastanaka sekretarijata partije, četa, bataljona, navalio kapo. Na kraju, sekretarijat puka, mladi potporučnici i poručnici, uglavnom od mene mlađi, mu se suprotstave do mere da njega stave na tapet za isključenje. Zbog dogmatizma.

A cilj spina V. Š. vidim da zagadi moj javni angažman i poveže me sa nekakvim obaveštajnim strukturama. A evo i dejstva, slikovito: sedi moj kum na jutarnjoj kafi sa komšinicom, uključen N1, ja se izbečio, komentarišem, kum kaže komšinici „ovo je moj kum“. A ona „opa, kako ovde ovako priča, a Šešeljev drug!?“ Dakle, Boža, em obaveštajac, em dvoličan!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.