Sloboda je svest o skladu nesklada nesavršenih ljudi: Psiholog Oliver Tošković za Danas

Prisjećam se mnogih stvari, ali pamtim jedan doživljaj… Ujak je tvrdio da sam u bioskopu prvo gledao erotski klasik Emanuela, a ja pamtim filmski vikend TV maraton, otvoren Tajnom sarkofaga, a prekinut odlaskom u bioskop na Crveno Sunce. Tada je u selu radio bioskop, uz Ratnike Bronksa, nesvesne raspada države i pojave VHS-a. Inflacija cena i broja filmova je vodila u gledanje bukvalno svega. Iz besmisla su me izvukli režiseri, koji su svojim Odisejama i Ogledalima stavili 7. pečat na sve. Bar dok ne otkrijete dokumentarce ili Saut Park.

***

Prva pesma koja mi se svidela je Dečko ‘ajde oladi, ali sam tekst razumeo mnogo kasnije. Slede godine lutanja, od Bijelog dugmeta, zanimljivog pa pretvorenog u istrošeni miks tuđih melodija, preko Paket aranžmana, Marley-a, Pink Floyd-a, Tom Waits-a, Rage against the machine, do nepozvanih gostiju, Miša, puža i kera. Danas kad Nataša Mirković otpeva Sanjao sam noćas da te nemam i istrošeni miks ispadne dobar, jer kako kažu sveprisutne Stare pizde – Ali nije to još gotovo...

***

Sećam se i svoje prve bicikle, bila je žuta, imala pomoćne točkiće i stigla je iz daleka. Pamtim i svoj nedostatak osećaja za trgovinu, kada sam je trampio za staru biciklu, bez pedala, kojoj je bilo teško odoleti. Izraz maminog lica dok sam joj saopštavao svoju transakciju mi je pomogao da shvatim da trgovina nije za mene i da nisam Del Boy.

***
Nova petobrzinka, crvene boje, bila je ljubav na prvi pogled. Punih petnaestak godina smo proveli zajedno, na suncu, kiši, snegu i vetru. U dve države, prošli smo zajedno najveću ekonomsku krizu koja je pogodila ove prostore, kao i sve krize mog odrastanja. Čudno je to kako se čovek veže za predmet. Uz moje „umeće trgovine“, imao sam utisak da mi neko ponudi auto da ga ne bi menjao za moj bajs.

***

Slično „umeće“ za trgovinu je izgleda tada imala i naša vlada, jer je uvela državu u jednu od najvećih ekonomskih kriza, u kojoj su cene skakale brže nego što je Top lista nadrealista mogla da napravi skeč. Zato smo svuda išli biciklama koje su zapravo više ličile na vozila iz Pobesnelog Maksa. Bicikla koja uvek ide nizbrdo, pravi Frankenštajn, reanimirano biće, sastavljeno od delova pokojnih bicikala. Kao što autostoperi po galaksiji nikuda ne idu bez peškira, tih se godina bicikla nije vozila bez pumpe, jer su gume ispuštale brže nego smo mi mogli da motamo pedale.

***

Jedan ministar mi je tada nesvesno pomogao svojom izjavom da se čudi kako na ulici viđa veliki broj automobila samo sa po jednom osobom unutra, jer sam tih dana puno stopirao. Pu pu, ne ponovilo se.

Ali, preživeli smo. Vozimo češće kola nego bicikle. Starimo, kondicija jenjava, dok zreli i debeli, iscrpljenoj ženi u prolazu dijelimo poljubac. No, da ne dajem ideje ljudima na vlasti koji ukrašavaju Beograd i Srbiju novim simbolima sa Temua, da opet počnu sa sređivanjem kondicije nacije.

***

Pamtim to kao da je bilo danas, kad je u moj život sporog čitača početnika ušla Alisa iz zemlje čuda. Odrastanje je nastavilo da bude 100 godina samoće slatko-kiselog Procesa, tokom koga je Družina Pere Kvržice vođena Zapisima iz podzemlja tražila Gospodara prstenova uz Nepodnošljivu lakoću postojanja. Povremeno me je u toj Fami o biciklistima obuzimalo Besnilo, dok sam po Peščaniku tražio Boga malih stvari. Danas Igram igram i nadoknađujem propušteno uz Šutnju, a tamo gde je Črna mati zemla gradim Vavilonsku biblioteku, naravno na broju 42.

***

U školu me je odvela mama. Ušao sam i pomislio Should I stay or should I go, na šta je učitelj podizanjem levog brka u vis odgovorio If you go there will be trouble, pa sam ostao i bilo je If I stay it will be double. Školu sam zamišljao kao plovidbu splavom po ogromnom morskom prostranstvu. Ukrcam se ja 1. septembra, splav, običan, drven, mali, odgurnem se od kopna u nepoznato, pa šta bude. A onda naiđe sprud u vidu zimskog raspusta, udahnem duboko, pa plovi sve do kontinenta zvanog letnji raspust. Kao i svi pre Magelana, ubrzo sam shvatio da, iako svetu nema kraja, kopnu ima. Bilo je tu bura, talasa, pojavi se i po koja morska neman, ali sve se to preživi, valjda. Taman kad pomislite da je igrici kraj dođe naredni nivo. Duši koja je tek preplivala 8 mora ubrzo počnu da pričaju da sledi odluka za ceo život, pa uz paniku odložim odluku i upišem gimnaziju.

***

I naravno da nisam pomislio odavde svetlost i dragoceno znanje, već još splavarenja. No, kad ste rođeni pored Dunava, voda vam prija, pa se naviknete, a pomalo počnete u tome i da uživate. Prijemni, frka, novi grad, još veća frka, ekonomska kriza, prava frka. Čudno je kako čovek prepoznaje da li je na pravom putu. Slično kao kad upoznate neku osobu, zaljubite se i što više sličnosti nađete, sve ste sigurniji da je ona ta. Tako je i u drugim oblastima, samo manje lepršavo.

***

U osnovnoj školi je bilo razne dece, raznih interesovanja, od krađe po buticima, preko sporta do knjiga. U gimnaziji je nekako bilo više moje ekipe. Osim što nismo imali para, jer je vlast odlučila da ima važnijih stvari u životu od hleba za narod. Ali, pošto nismo imali love za skupe provode, mi smo plesali i tako odrasli. Šta god to značilo.

***
Kad čovek napuni 18, bar nauči da je svet okrugao, ili bi trebalo da je to naučio. Dakle, prijemni, frka, novi grad, još veća frka, studentski protest, prava frka. Ako niste odlučili šta ćete biti kad porastete, tj. upisali ste gimnaziju, onda to morate da odlučite pri upisu fakulteta. I naravno, opet odluka za ceo život.

***

Birao sam između fizike, biologije, učiteljskog, više vaspitačke, medicine i psihologije i pitao se čuči li u meni nekih 6 tipova koji vuku svako na svoju stranu, ili jednostavno nisam imao pojma za šta sam stvoren, jer verovatno ni za šta određeno nisam ni bio stvoren (kao ni većina nas osim DC i Marvelove ekipe).

***

Moj prvi utisak o Beogradu je mešavina radoznalosti, uzbuđenja i strepnje, koja me nagonila da vikendom žurim kući i da Beograd doživljavam samo kao radno mesto. Vremenom je strepnja utihla i počeo sam da shvatam da ja zapravo već godinama živim u gradu koji mi je postao drugi dom.

***

Moje studiranje su obojili bunt i protesti, od prve godine (1996/97), preko tzv. Šešeljevog zakona (1998) i bombardovanja Srbije (1999), do petooktobarskog protesta 2000. Jednog petka u novembru 1996. godine, kao studenti prve godine psihologije, napustili smo predavanje iz Metodologije psiholoških istraživanja i pridružili se protestu. Zanimljivo je da sam tačno 28 godina kasnije, jednog novembarskog petka 2024 godine, kao profesor držao predavanje iz one iste Metodologije psiholoških istraživanja, tokom koga su studenti pozvali na protestnu obustavu nastave.

***

Studentski protest 1996/97 me je kao brucoša ubedio da je politika nešto što se tiče svih nas, nešto čime svi moramo da se bavimo i da, ako se mi ne budemo bavili politikom, ona će se i te kako baviti nama. Tri meseca nije održavana nastava, organizovane su protestne šetnje i razni performansi, uz uhapsite crveno i mog brata u kordonu u Kolarčevoj, Beograd je bio svet.

***

Tokom tzv. kontra-mitinga, posmatrao sam autobuse kojima je vlast dovozila svoje pristalice, parkirane u Bulevaru revolucije, među kojima je bio i autobus iz mog rodnog Ostrova. Veliki utisak su na mene ostavila šokirana lica tih ljudi, jer je delovalo kao da su očekivali da će ih dočekati crveni tepih i cveće, umesto jaja kojima su ih sa okolnih zgrada zasipali stanovnici Beograda.

***
Kada završite fakultet, zamislite, morate da donesete odluku za ceo život. Ne pričam o braku, već o poslu. Pošto i dalje ne znate šta biste radili, upišete postdiplomske studije. Do kraja fakulteta sam imao utisak da me moja mora i splavovi neće videti, čim se iskrcam u neku luku i zavučem i prvu lučku birtiju od firme. Međutim, kad sam otišao na praksu iz pedagoške psihologije, održao sam jedan čas. Uđete u učionicu, a tamo publika sedi, gleda vas i čeka. Vi ste na pozornici, poklonite se i počnete. Gledate njihova lica, da li paze ili zevaju, da li se smeju ili smaraju, tražite njihove poglede, a svaki njihov osmeh i ozarenje vas teraju da glumite dalje, sve do dok ne dođe Dan kad je klovn plakao.

***

Taj osećaj, da imate svoju publiku, da im držite pažnju i da su vaši bar na 45 minuta vas vrati na more, zaboravite kopna i postanete profesor. Kad priđete reci, shvatite gde se kriju ti motori i pustite vodu da vas nosi, a onih 6 tipova se stopi u jedno. Bar dok ne dođe vreme za još jednu odluku za ceo život.

***
Za Petnicu sam čuo u prvoj godini gimnazije, kada mi je nastavnica geografije predložila da se prijavim za program u nekoj istraživačkoj stanici. Iskreno, nisam baš znao šta je to istraživačka stanica, pitao sam se malo i šta ću ja tamo i to još preko raspusta, u skladu sa tom ambivalentnošću sam popunio prijavu i naravno nisam pozvan.

Deset godina kasnije, došao sam u Petnicu kao predavač, preskočivši sve one gorko slatke polazničke trenutke. Skoro kao sa crvenom petobrzinkom, bila je to ljubav na prvi pogled. Kao kad upoznate nekog i ubrzo imate utisak da se znate godinama, Petnica i ja smo kliknuli poput Iljfa i Petrova ili Glimmer Twins-a. Istraživačka stanica Petnica je mesto sa malim brojem, visoko motivisanih učenika i sa mrežom velikog broja saradnika, od studenata do univerzitetskih nastavnika i predstavlja mesto gde se može raditi onako kako bi i nastavnici i učenici želeli.

***
Tamo se čovek oseti kao deo Društva mrtvih pesnika, stopi se sa obrazovnim procesom i u njemu uživa, što me je držalo dalje od odlaska na isplativiji posao uz tešku stenu na grudima. Ostanak u obrazovanju i nauci mi je, dalje, omogućio Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Prvi put sam kročio na teritoriju Kosova i Metohije te 2004. godine i nastavio da odlazim tamo narednih 20 godina, sve dok neobična društveno-politička SNS dijalektika nije odlučila drugačije.

***
Splavarenje morima i pristajanje na kopna je dobilo drugačiji oblik, sada sam se trudio da nekim novim splavarima pokažem da neko od nas zna njihove brodolome. Tamo sam naučio da je obrazovanje proces u kome, iako jedna strana predaje, obe strane uče. Te 2005. godine plate počinju da rastu, uz vize je moguće putovati na naučne konferencije po Evropi, otvara se mogućnost saradnje na naučnim projektima… Should I stay or should I go polako prelazi u Ne me quitte pas…Rejaillir le feu, a ja 2010. godine prelazim na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.

***
A onda se, 2012. godine završio dvanaesti majanski baktun. U Srbiji se desila još jedna u nizu, od početka 21. veka, uobičajenih političkih promena. Međutim, ubrzo je ta promena počela da liči na pad Rimskog carstva – spisi i materijalni dokazi su počeli da nestaju, gubio se ton sa javnog medijskog servisa, izgubljenim ličnim kartama su otvarane firme, nestajali su minuti sa sigurnosnih kamera, droga je postala organski proizvod, trgovina robljem se pretvorila u uvoz birača, gaženja su postala samo legitimni pokušaji vozača da idu svojim putem uz besprizorno gaženje obrazovanja i aktivno učešće policije u betoniranju buradi. Draga senatorko Padmé Amidala, bili ste u pravu, tako umire sloboda… uz gromoglasan aplauz.

***

Tokom decenijskog nezadovoljstva, dok režim pritiska i sputava svako drugačije mišljenje, u političkom sistemu u kome se korupcija i kriminal vide na svakom koraku, skloni smo da tražimo krivce svuda oko nas; u svojim komšijama koji zbog dnevnice i ucena idu na provladine mitinge, u opozicionim strankama koje ne uspevaju da se ujedine, u svojim, takođe pritiskanim prijateljima koji, po našem uverenju, odjednom nisu dovoljno aktivni, ili u izmišljenom mentalitetu našeg naroda. A zapravo, glavni krivac je Palpatin i režim koji je sve to organizovao.

***
Sloboda je svest o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Studenti, bili oni padavani ili džedaji, ne mogu sami vratiti slobodu, ne mogu sami protiv tamne strane sile. Oni su pokrenuli pokret otpora i uništili Zvezdu smrti. Na svima nama je da gradimo Republiku, da zajedno sa Cacijem Okrečimo Srbiju. A šta to čini jednu Republiku? Kada se ujutru probudite, odvrnućete slavinu i iz nje će poteći voda, pritisnućete prekidač i uključiti šporet, radio ili računar, na stanici ćete sačekati autobus koji će vas odvesti nekuda…

***

Iza svega toga što funkcioniše svakog dana stoji gomila službenika, vodoinstalatera, električara, nastavnika, policajaca, lekara, advokata, vatrogasaca, prodavaca… Svi ti, za istoriju nevidljivi ljudi, zajedno čine jednu mrežu povezanih servisa koju zovemo institucije društva. Oni su odgovorni da sve funkcioniše kako treba i na njihovim ramenima stoji naše društvo.

***
Kad neko društvo počne da se raspada ili ne može da funkcioniše, treba tražiti uzroke u nefunkcionisanju institucija, umesto krivaca, a kada društvo napreduje, treba zahvaliti dobrom sistemu, a ne junacima. Zbog toga je i sećanje važno, jer bez njega postajemo deca trenutka. Nema prošlosti ni budućnosti ako zaboravimo s koje strane ulice stanuju devojčice kojima miriše koža. I zato, ma šta nam uradili, mi sjećamo se…

O sagovorniku

Oliver Tošković, rođen je 1977. u Ostrovu kod Požarevca. Doktorirao je psihologiju opažanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao vanredni profesor. Radio je i na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, Fakultetu sporta i fizičke kulture i na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Saradnik je Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju, Instituta za psihologiju, Instituta za pedagoška istraživanja i Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu i IS Petnica. Učestvovao je u brojnim domaćim i međunarodnim projektima, a bavi se i popularizacijom nauke. Glavne oblasti istraživanja su psihologija opažanja, eksperimentalna estetika, evaluacija obrazovanja, statistika i metodologija naučnih istraživanja.

Pad

U Srbiji se desila još jedna u nizu, od početka 21. veka, uobičajenih političkih promena. Međutim, ubrzo je ta promena počela da liči na pad Rimskog carstva – spisi i materijalni dokazi su počeli da nestaju, gubio se ton sa javnog medijskog servisa, izgubljenim ličnim kartama su otvarane firme, nestajali su minuti sa sigurnosnih kamera, droga je postala organski proizvod, trgovina robljem se pretvorila u uvoz birača, gaženja su postala samo legitimni pokušaji vozača da idu svojim putem uz besprizorno gaženje obrazovanja i aktivno učešće policije u betoniranju buradi.

Institucije

Kada društvo počne da se raspada ili ne može da funkcioniše, treba tražiti uzroke u nefunkcionisanju institucija, umesto krivaca, a kada društvo napreduje, treba zahvaliti dobrom sistemu a ne junacima.