Sledeće godine preskočite Vidovdan

Dragi studenti,

Ispričaću vam kratku istoriju jednog univerziteta za koji ste sigurno čuli, ali verovatno ne znate mnogo o njemu. Ovaj univerzitet je počeo sa radom u vreme komunizma davne akademske godine 1969./70. U arhivama je zabeleženo da se te godine upisalo 7.712 studenata. Univerzitet je počeo brzo rasti i 1980-ih je na njemu studiralo između dvadeset i četrdeset hiljada studenata.

I pored jednopartijskog sistema, obrazovni sistem je funkcionisao sa visokim stepenom samostalnosti, garantovanim ustavnim rešenjima iz 1974. godine.

Prve studentske demonstracije su počele 11. marta 1981. godine, prvobitno kao mali spontani protest za bolju hranu u menzi i poboljšanje životnih uslova u studentskim domovima. Studente je rasterala policija, ali su se protesti nastavili već dve nedelje kasnije. Ovog puta, policija je upotrebila silu u studentskom domu povredivši 35 ljudi i uhapsivši 21. Nasilje je izazvalo masovne demonstracije vanredno stanje, nerede i brojne žrtve. Nakon demonstracija, pojedini profesori i studenti su izbačeni sa univerziteta, a neki su i osuđeni na zatvorske kazne. Rektor je smenjen i vođstvo univerziteta je zamenjeno tvrdokornim pristalicama Komunističke partije.

Međutim, prava demontaža ovog univerziteta započela je sa početkom pada komunizma 1989. usvajanjem ustavnih amandmana pod okolnostima koje su prateći izveštaji i svedočenja opisali kao prinudne, s obzirom na prisustvo policijskih snaga unutar same zgrade parlamenta tokom glasanja. Komunizam je zamenio nacionalizam i lažna demokratija.

Pravni mehanizam kojim je vlast izvršila preuzimanje kontrole nad školstvom i univerzitetom sastojao se od niza sukcesivnih zakona i odluka. Ključni oslonac za ove aktivnosti bio je Zakon o postupanju republičkih organa u posebnim okolnostima iz 1990. godine, donet zajedno sa pratećom odlukom kojom je utvrđeno da su takve posebne okolnosti nastupile na teritoriji Kosova. Ovaj zakon je pružio pravni osnov za faktičko uvođenje vanrednog stanja, suspenziju lokalnih organa upravljanja i uvođenje privremenih mera u institucije, preduzeća i škole. A onda se 22. marta 1990. desio moment „zvučnog topa“. Preko sedam hiljada građana, uglavnom učenika i studenata, su završili u bolnici sa simptomima upaljenih očiju, crvenila u licu, vrtoglavice, teškoće sa disanjem, mučnine i sl. Nedvosmisleno se radilo o toksičnoj materiji, međutim, istraga je opstruisana i tačan uzrok nikada nije utvrđen. Vlast je odgovorila na optužbe o trovanju da je sve inscenirano – da se radilo o čistoj glumi i masovnoj histeriji.

Počela su otpuštanja prosvetnih radnika koji su odbili da primenjuju nove nastavne planove ili su učestvovali u demonstracijama. Otpor prosvetnog kadra prema nametanju novog kurikuluma kulminirao je generalnim štrajkom 3. i 4. septembra 1990. godine. Državni organi su učešće u ovom štrajku iskoristili kao neposredan pravni povod za masovna otpuštanja.

Iako su nadležni sudovi poništavali takve nezakonite odluke, opštinski prosvetni organi su odbili da vrate nastavnike na posao. Kao odgovor na zatvaranje vrata državnih škola, roditelji i otpušteni prosvetni radnici su u novembru 1990. godine osnovali prvu privatnu školu u privatnim stambenim objektima. Reakcija vlasti usledila je 1991. godine, kada je direktora ove improvizovane škole osudila na 30 dana zatvora zbog pozivanja na građansku neposlušnost.

Ipak, pobunjeni prosvetni radnici su nastavili sa organizovanjem nastave u preko 100 privatnih kuća tokom 1992., da bi im nakon masovnih protesta privremeni školski organi dodelili tri javna objekta, ali potpuno ispražnjena od školskog nameštaja, klupa, peći i školske dokumentacije, koji su u međuvremenu uklonjeni.

Situacija na Univerzitetu razvijala se paralelno sa kretanjima u osnovnom i srednjem obrazovanju, ali sa još dalekosežnijim akademskim i društvenim posledicama. Usvajanjem Zakona o univerzitetu iz 1992. godine, Vlada je dobila ovlašćenje da direktno postavlja rektora i dekane.

Sa univerziteta je otpušteno 862 profesora, asistenata i pratećeg naučnog osoblja. Za novog rektora univerziteta postavljen je čovek blizak vlasti.

Otpušteni profesori su formirali paralelni univerzitet i sami izabrali rektora u teškim okolnostima, premestivši rektorski kabinet u jedno improvizovano skladište soli. Rektor je više puta hapšen od strane policije, naročito nakon što je uputio zvanično pismo državnim organima tražeći bezuslovni povratak univerzitetskih zgrada studentima i fakultetima.

Suočeni sa potpunim izbacivanjem iz državnih objekata, građani su formirali paralelni obrazovni sistem koji je funkcionisao van zvaničnih državnih struktura. Ovaj sistem je bio ključni stub šireg pokreta mirnog otpora. Preko trista hiljada učenika i studenata učestvovalo je u radu ovih paralelnih struktura. Srednje škole i fakulteti premešteni su u improvizovane prostore, uglavnom u privatne kuće, garaže, podrume i druge objekte koje su građani dobrovoljno ustupili prosveti.

U mnogim mestima su prve dve godine učenici sedeli na podu na prostirkama, dok su klupe i improvizovane drvene table kasnije ručno izradili roditelji i sami profesori.

Finansiranje ovog masovnog poduhvata obezbeđivano je kroz jedinstven sistem donacija i unutrašnjeg oporezivanja, koji je funkcionisao na bazi dobrovoljnog poreza od 3% na lične prihode građana. Iz ovih sredstava isplaćivane su skromne naknade za preko 18.000 prosvetnih radnika i profesora koji su ostali bez državnih plata.

Mirne demonstracije građana su se nastavile. Uključila se i međunarodna zajednica čijim je posredstvom 1. septembra 1996. godine potpisan Sporazum o obrazovanju koji je predviđao povratak učenika i studenata u državne školske objekte. Međutim, sporazum nikada nije sproveden u praksi, što je dovelo do novih masovnih studentskih protesta u krajem 1997. i početkom 1998. godine, koji su brutalno ugušeni od strane policije, označivši ujedno i kraj faze mirnog civilnog otpora.

Izbio je rat… Pogađate, u pitanju je Univerzitet u Prištini. Posle rata su se u Prištinu vratili Albanci i preuzeli Univerzitet, a deo kadrova koji je prethodnih godina učestvovao u izbacivanju Albanaca sa Univerziteta se privremeno smestio u Kruševac, a pojedini fakulteti i u drugim mestima, a 2001. su svi zajedno „privremeno“ smešteni u Kosovsku Mitrovicu.

Dakle, Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici je dobio ono što je prethodno uradio Albancima – da nastavu drži u alternativnim prostorima. Ti prostori su postali stalni i to nije nikakav Univerzitet u Prištini, već Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici osnovan 2001. godine od dela kadra nekadašnjeg Univerziteta u Prištini.

Zašto pišem sve ovo? Zato što su dominantne teme vašeg vidovdanskog skupa u Kraljevu bile Kosovo i ovaj neslavni Univerzitet. Skup se zvao „Sve se vidi na Vidovdan“, a videla se samo jedna strana. Jedna profesorka i jedna studentkinja tog Univerziteta su pompezno pričale o tome kako su Srbi eto odjednom stranci u Srbiji i kako se taj univerzitet gasi jer neće da se integriše u kosovski obrazovni sistem. Drugim rečima, oni bi da se zovu Univerzitet u Prištini, a ne žele da imaju ikakve veze sa Prištinom. Sa ovakvom retorikom taj Univerzitet stvarno više nema budućnosti na Kosovu.

Ozbiljni promašaj je i dovođenje Jelene Pavlović, koja je nekada aplaudirala Nepomeniku pred kamerama, a u Skupštinu ušla na stranačkoj listi Branimira Nestorovića.

I to sve dok Nepomenik po ko zna koji put lažno najavljuje ostavku „za nekoliko nedelja“, a plana – kako do izbora – nema nigde. Građani to očekuju od vas. Već dva Vidovdana zaredom se gura nacionalizam u prvi plan i sve je manje ljudi na protestima – prema Arhivu javnih skupova u Kraljevu je bilo samo 5.700 građana. Mislim da je lekcija da sledeće godine preskočite Vidovdan.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.