Od Dostojevskog do Maše i Medveda

Političku histeriju pre svega karakteriše gubitak mere. A često i razuma. Pitanje je samo gde će se i kada zaustaviti.

Ova, o kojoj pišem, počela je pozivima da se Dostojevski ukloni iz biblioteka i sa univerzitetskih programa. Ubrzo zatim, sa literature se prešlo na muziku. Sa koncertnih repertoara počeli su da nestaju Čajkovski, Stravinski i drugi ruski kompozitori. Odjednom više nije bilo važno šta delo govori i koliko vredi, već ko ga je napisao.

Mnogi su tada govorili da je to prolazna ratna histerija. Nije bila. Bila je to prva stanica na putu kojim razum, kada jednom siđe sa voza, retko uspe da se vrati.

Danas smo stigli do sledeće stanice. Više od pedeset britanskih poslanika traži od vlade da razmotri mogućnost uklanjanja crtane serije Maša i medved sa televizijskih i striming platformi, jer u njoj prepoznaju rusku „meku moć“, militarističku simboliku i propagandu namenjenu deci.

Vredi zastati na trenutak i ponoviti tu rečenicu. Ne zbog nje same. Nego zato što nas više nimalo ne iznenađuje.
Nekada su parlamenti raspravljali o ratovima. Danas raspravljaju o plišanom medvedu.

Naravno da propaganda postoji. Sve velike sile vekovima koriste književnost, film, muziku, obrazovanje i medije kao instrument političkog uticaja. O tome nema nikakvog spora.

Ali postoji trenutak kada borba protiv propagande počne da liči na samu propagandu. Taj trenutak nastaje kada više nismo u stanju da razlikujemo simbol od savesti, crtani kadar od istorije i dečji smeh od topovske paljbe.

Deca, nažalost, nisu zaštićena od gladi. Ni od bombi. Ni od društvenih mreža koje od detinjstva prave tržište. Ni od algoritama koji im svakodnevno prodaju strah, bes i usamljenost. Ali je zato sedmominutni crtani film postao neprijatelj protiv kojeg politika može da pokaže odlučnost.

I tako je kapa na glavi nacrtane devojčice odjednom postala pitanje nacionalne bezbednosti. Kao da se opasnost više ne traži u stvarnosti, nego u simbolima. Čovek je, izgleda, jedino biće koje ume da pronađe tenk u plišanom medvedu, a da ne vidi rat u sopstvenom ogledalu.

Najviše fascinira lakoća kojom politička klasa pronalazi opasnost tamo gde je nema. Dok svet prolazi kroz ratove, ekonomsku nesigurnost, tehnološku manipulaciju i kampanje dezinformisanja nezabeleženih razmera, deo političke energije troši se na analizu sedmominutnog crtanog filma. Ako je to vrhunac odbrane demokratije, onda demokratiji zaista nije potreban neprijatelj. Ona sasvim uspešno podriva sopstveni kredibilitet.

Ironija je potpuna. U želji da zaštite decu od navodne propagande, odrasli su uspeli da demonstriraju upravo ono što propaganda najviše voli – odsustvo mere. Jer propaganda ne počinje kada se nacrta medved. Počinje kada ljudi prestanu da razlikuju umetnost od politike, simbol od činjenice i zdrav razum od kolektivne histerije.

Kroz istoriju su se menjale zastave. Menjala su se carstva, ideologije, granice i političke mode. Samo ljudska glupost nikada nije menjala uniformu. Ona jednako samouvereno maršira pod svim zastavama i govori svim jezicima.

Juče su se spaljivale knjige. Danas se seciraju dečji crtani filmovi. Metode se menjaju. Ali obrazac ostaje isti.

Politička zaslepljenost retko se najavljuje kao zaslepljenost. Ona dolazi pod zastavom vrline, bezbednosti i višeg dobra i uvek traži da se odreknemo još jednog dela zdravog razuma.

Od Dostojevskog do Maše i medveda nije dug put. To je put na kojem razum polako ustupa mesto političkoj opsesiji.

Jer kada parlament jedne ozbiljne države počne da vodi rat protiv dečjeg crtanog filma, problem više nije ni u Maši ni u Medvedu. Problem je u tome što smo, korak po korak, prestali da razlikujemo stvarne pretnje od sopstvenih strahova

Autorka je novinarka iz Francuske

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.