Kompas, časopis bez kompasa

Na prvi pogled izvrsna uređivačka orijentacija. Međutim, udubljujući se u tekstove objavljene u tom časopisu, zaključio sam da su saradnici toga časopisa uglavnom jedni te isti autori koji nisu formalno članovi vladajuće stranke SNS-a, ali koji su – nije to teško utvrditi – privrženici Vučićevog režima.

Pošto sam zaključio da su saradnici dotičnog Kompasa manje-više iste ličnosti, nameće se ocena da je reč o monopolu jednog kruga javnih ličnosti, ali i anonimnih intelektualaca. Direktorka i glavna urednica ovoga nedeljnika je Sanja Purić, koja u svakom broju ovoga nedeljnika objavljuje uvodnik – Reč urednice. Paradigmatičan uvodnik je onaj publikovan 9. aprila, u kojem radikalno kritikuje „lica bez imena“ koja baš zbog toga imaju „strah od dijaloga“. Ono što prvo pada u oči je da je autorka tog napisa bar za veliki broj naših intelektualaca anonimna ličnost i kao novinarka.

Kao takva, ona, implicitno predstavljajući sebe bez ikakvog pokrića kao vrhunsku profesionalnu novinarku sa visine, satanizuje sve one koje odbijaju svaki dijalog sa vrhom režima, pri čemu uzrok njihovog straha od dijaloga dovodi u vezu sa njihovom staralačkom inferiornošću.

No, svojom ideološkom agresivnošću ne može da prikrije svoju anonimnost ni činjenicu da ogromni broj naših intelektualaca od formata i imena zastupaju tu tezu koju ona žestoko proskribuje. I to ne samo zato što Vučić, koji je odavno svim članovma SNS-a stavio do znanja da bi bez njega bili „niko i ništa“, sa vremena i vreme upućuje opozicijskim snagama poziv na dijalog koji se uvek pokazivao kao poziv na fingirani dijalog u kojem nudi marginalne ustupke.

U suštini, razlozi otvorenog poziva na totalni prekid dijaloga sa vrhom režima leže u neopozivim činjenicama što je ovaj režim srušio postojeći ustav, zgazio formalno-pravne garante nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva, čime su široko otvorena vrata arbitrarnim, montiranim političkim sudskim procesima, kriminalizaciji policije, sistemskoj korupciji i terorističkim metodama razračunavanja sa svim onima koji se usude da kritikuju vlast.

Primera radi, da li je „lice bez imena“ akademik Teodorović, koji je u svojoj oblasti, na osnovu svetski priznatih kriterijuma, jedan od najvećih stručnjaka u svetu. I upravo je on zagovornik teze da nema dijaloga sa kreatorima ovog ultrarepresivnog režima. On je to izrekao ne zato što je plašljiv, već zato što je vitez bez straha. Lako je vama, „moralnoj gromadi“, da se zalažete, za „dijalog bez straha“, jer je taj vaš zahtev podudaran sa mantrom našeg Faraona sklonog ispraznoj frazeologiji, namenjenoj svom biračkom telu, tako da ne morate da se brinete da ćete rasbesneti vašeg finansijera koji vam omogućava da iz zone komfora beskompromisno držite lekcije onima kojima niste do članaka po odvažnosti i moralnom integritetu. Ali stvar je jednostavna.

Naprosto nema dijaloga sa onima koji su neprijatelji dijaloga. Ne mogu se stavovi najviših režimskih funkcionera tretirati kao „drugačije mišljenje“, jer su oni ukinuli sve pravne institute koji garantuju slobodu reči i izražavanja. Ne mogu se javni istupi Staljina ili Hitlera tumačiti kao izraz prava na drugačije mišljenje, pošto su oni, etablirajući totalitarne sisteme, bacili pod noge pluralističko ustrojstvo. Oni su svoju samovolju uzdigli na nivo jedinog zakona u svojim zemljama.

Vidim da je stalni kolumnista Kompasa istoričar Čedomir Antić, poznat po svom iskazu da su studentske blokade načinile univerzitetima veću štetu od nacista kada su okupirali našu zemlju (parafraziram). Naravno, tada je pridodao da je protiv Vučićevog režima. No, Vučić je odgonetnuo njegovu lozinku i javno ga citirao i brzo nakon toga naš Farisej ga je nagradio mestom predsednika UO Narodne biblioteke, tj. visokom apanažom. No, evo ga opet u Kompasu, gde se vrti novac. Teško mi je poverovati da je Kompas pokrenut bez znanja Sveznajućeg. Štaviše, negde sam pročitao da se i naš vrli istoričar nalazi među kandidatima za mesto Predsednika Republike ukoliko bi Vučić dao ostavku na to mesto.

Tu su kao stalni kolumnisti mnogi teoretičari koji se, posle njihovog „kopernikanskog obrta“ ili još bolje „salta mortale“ mogu podvesti pod ono što je Benda nekad nazvao „izdajom intelektualaca“. Njihovo konvertitstvo može se objasniti samo latinskom izrekom auri sacra fames (nezasita, gramziva glad za bogaćenjem). Bilo bi interesantno da pomenute osobe koje su se preobratile u prorežimske propagandiste, iskažu svoje mišljenje o Vučićevoj orvelovskoj naučnoj fantastici po kojoj su studenti organizovali simuliranje zvučnog topa u kojem su učestvovale četiri kategorije građana, između ostalh, i lekari, i to na hiljade njih. Ko zna, dokle može da dosegne intelektualno prostituisanje?

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romulana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.