Gospod, ipak, nekako na kraju sve ispravi: Dnevnik profesora Vladimira Mihića

Petak, 26. 6.

Poslednji ispit na Filozofskom fakultetu. Možda samo u narednih par godina, možda zauvek. Teško mi je što možda neću znati da li je A. uspela operacija kolena i da li će se vratiti na teren, makar iduće godine. Vidim mali strah u njenim očima na ispitu, znam da je tek došla do mesta koje zaslužuje, a ne zna da li će ga zadržati. Moje srce navija za nju i da je gledamo u LA-u za dve godine!

Druga A, blista na usmenom. Nije bila među glasnijim na nastavi, ali izuzetno pronicljiva, donosi zaključke koji i mene obaraju sa stolice. Kako će biti sjajna na Političkoj psihologiji! Boli što se možda nećemo tamo sresti.

Na izlazu, u prolazu, mahnem nehajno I. i K. koje sede u „Filozofu“. Pitaju me ono što me svi pitaju ovih dana: „Kako ste?“. Odgovaram iskreno: „Umorno“. Ima li smisla da se pravim da sam dobro, kada i oni i ja znamo da nisam? Ipak se vraćam do njih i M. (koja se u međuvremenu smestila za njihov sto) i kažem ono što sam želeo da znaju – njih tri će mi jako nedostajati na jesen. Svi su oni divni, ali ima uvek par studenata i studentkinja koje baš zavolite i radujete se svakom času na kojem znate da će vas izazivati i tražiti od vas da budete najbolji što možete. E, takve su njih tri! Što god da se desi, bio bih izuzetno tužan da ne ispratim kakve su osobe postale, navijam za njih svim srcem.

Subota, 27. 6.

Sanjao sam sinoć opet Edija. Nisam ga puno puta sanjao otkad ga je užasna bolest odnela na sv. Tri jerarha. Brzo, nismo se stigli ni oprostiti kao treba. Kao da je juče bilo kada smo ga mazili na stolu kod veterinara dok je sklapao svoje lepe oči poslednji put. Čini mi se nije prošao dan da nisam zaplakao za njim. Možda mi je najteža stvar iz ovih prvih šest meseci ove godine što mi nisu dozvolili da ga ožalim kako treba. Kako je zaslužio. I to im nikada neću oprostiti, čak i kada im oprostim što su me oterali sa posla koji je za mene bio ogromna radost i velika čast, a ne samo obaveza.

Devet godina bezuslovne ljubavi i toliko naučenih lekcija. Nikada ne bih otkrio koliko volim da šetam, da nije bilo njega. Nikada ne bih otkrio koliko je divno imati nekoga ko će te uvek dočekati sa radošću, čak i ako ste se pre toga „svađali“ zato što je, opet, pojeo nešto sa zemlje, a zna da ga posle muči stomak. On me je pripremio za dolazak naše dece, i učinio me boljim ocem S. i N.

A opet, ostao sam mu dužan, zbog ljudi koji ni njega ni mene nikada nisu ni upoznali, a sebi su u zadatak dali da me oteraju sa mesta koje je moj drugi dom skoro trideset godina. I to me boli. Taj nesuđeni odlazak na Frušku goru, kada smo znali da će mu verovatno biti poslednji… Zakasnili smo dva dana… Taj bol što smo prošle godine odustali od mora, sa uverenjem da ćemo sve nadoknaditi. A njega nema… I to što njegova slika, sa Bećarca, kako nosi štap u ustima, ostaje samo uspomena. Nikada više se neće bućnuti u Dunav, a i meni je teško da odem tamo sa Čupkom. Uvek mislite „ima vremena“ dok, odjednom, više nema.

Nedelja, 28. 6.

Čitam poslednju rečenicu iz jučerašnjeg dnevnika i mogu samo da pomislim da Gospod ipak nekako na kraju sve ispravi. I to mi uliva optimizam.
Danas smo otišli u Kanjižu, na plažu na Tisi. Savršeno! Mesta koliko hoćeš, hlad koji umnogome ublažava žegu na skoro 40 stepeni, nekoliko kafića i restorana, neizbežne langošice sa šajtom i više od pet sati kupanja i skakanja.

I Čupko koji godinama nije ovako uživao! Toliko je plivao da je morao par puta sam da izađe od umora. To se nikada nije desilo, obično smo ga mi terali iz vode. Sada smo ga pustili da pliva koliko hoće, nije bio u reci (ni na moru) skoro dve godine i baš se uželeo. I eto, Bećarac ostaje kao uspomena na Edija, a Čupko ima samo svoje mesto za uživanje na reci.

Morao sam da promenim plan za sutra pošto mi je LJ. pomerila gostovanje na utorak. U ponedeljak je, razumljivo, važnije da se isprate mitinzi koji su bili preko vikenda. Ovo me je podsetilo na jedan mali strah koji mi negde u dnu mozga kljuca od onog četvrtka – šta ako i ovo Jelenino i moje izbacivanje sa našeg fakulteta uskoro bude samo stara vest, a kada budemo mogli da se vratimo (do tada će proći godine, pre nego meseci) naiđemo na podignute obrve koleginica i kolega i neuspešne pokušaje da se ljudi prisete ko smo ono nas dvoje i zašto smo uopšte izbačeni sa fakulteta. „Vi niste ispunili one uslove, beše li? Pa što da vas primimo nazad?!“. Uglavnom se dobro borim sa ovakvim strahovanjima, ali nekada mi se čini da je toliko drugih, bitnijih stvari, da nije ovaj scenario baš nemoguć.

Dan završavam obukom za kontrolore. Nisam bio voljan da to radim, ali me je J. zamolila i nisam je mogao odbiti. Ona je osoba koju nisam ni znao pre dve godine, a danas bih joj poverio svoj život. Nije jedina, ali je svakako na prvom mestu.

A sada mi baš i prija taj posao, spojio sam svoje profesorsko iskustvo sa svojim interesovanjima za društveni aktivizam i čini mi se da radim nešto važno.

Ponedeljak 29. 6.

Odveo sam danas S. kod drugarice u Novi Sad. Biće tamo par dana i veoma se raduje, iako se brine šta će raditi po ovoj žezi. Posebno je brine da će je T. terati da voze bicikl rano ujutro. Ne voli da ustaje rano na raspustu.

Nakon toga sam otišao na fakultet. Danas je prijemni. Prošle godine nisam želeo da dajem legitimitet prijemnom usred blokada fakulteta. Ove godine opet ne učestvujem, ne želim da provedem par sati nagađajući ko bi od ove dece mogao da bude sjajan student kada ih, verovatno, nikada neću videti u učionici. Kolege kažu da je bilo užasno toplo pošto naše učionice nemaju klimu…

Ali, od naredne školske godine će, izgleda, imati humanoidnog robota! Ne igra moravac, ali, kažu, može da drži nastavu umesto nas. Verujem da je to idealni nastavnik za sadašnju upravu fakulteta – malo košta, ne traži putne troškove, ne bori se za svoja prava i možeš ga isključiti kada završi nastavu kako ne bi slučajno izašao na ulicu sa svojim studentima i borio se za bolje društvo. Ima li poželjnijeg zaposlenog od onoga koji se bavi samo „nastavom i naukom“, a košta bar 5-6 puta manje od nas koji stalno nešto zakeramo?

Ne znam da li će neki meni dragi ljudi biti na odmoru kada budem došao u avgustu da pokupim svoje stvari iz kabineta, pa sam želeo da im se još jednom zahvalim za sve godine zajedničke brige za fakultet i studente. Nadamo se da ćemo se nekada ponovo sresti i zajedno nastaviti rad na izgradnji fakulteta. Možda; život me je naučio da nijedna vrata ne smem zatvoriti i mnoge „nikada više“ stvari sam u nekom trenutku ponovo radio. Svojom voljom, uglavnom.

Utorak, 30. 6.

Prilično je bedan ovaj početak godine, ali nekako mi se čini da je danas dan kada će početi sve da se menja. Od jutra su se poklopile neke kockice, deca nisu bolesna… Sasvim dovoljno za jedan dobar dan.

Popodne sam otišao u Beograd kod LJ. u emisiju, na najtopliji dan u ovoj godini do sada. Ne volim da idem u Beograd. Previše mi je tamo buke, betona, nervoze, a premalo hlada i mesta za odmor. Pre emisije sam otišao u najčudniji kafić u kojem gazdaricu „mrzi da izlazi napolje po vrućini“, pa gosti sami ulaze unutra, uzimaju piće i iznesu napolje. Nekako sumnjam da će kafić dugo opstati sa takvom politikom.

Posle emisije se vraćam kući, a na stanici (koja više podseća na gradilište na kojem niko ništa ne gradi) sreo sam bivšeg studenta koji je diplomirao pre samo par sedmica i njegovu devojku (ili sestru?) koja je polagala prijemni na Filološkom fakultetu. Želi da studira skandinavske jezike, čini mi se kao dobra ideja. U vozu sam ih udavio pričom, siguran sam u to.

Previše pričam kada imam šta da kažem, a ima već par dana da se tuga pretvorila u bes, što je odličan korak napred za mene. On izlazi u Novom Sadu, ona me, na njenu žalost, trpi skroz do Vrbasa. Razmišljam posle kako je Srbija, u stvari, mala. NJegov brat je momak jedne od meni najdražih i najhrabrijih studentkinja iz ove generacije, tako mlade, a tako uporne i istrajne. Pomalo im zavidim što ja nisam bio tako odlučan u njihovim godinama. Čini mi se da smo se ove dve godine iza nas svi jako povezali i da osećamo mnogo više solidarnosti i brige jedni za druge i zbog toga sam uveren da može postojati samo jedan logičan kraj ove borbe.

Sreda, 1. 7.

20 meseci
16 žrtava
0 odgovornih
Sara, Valentina, Đorđe, Anja, Vukašin, Sanja, Goranka, Anđela, Nemanja, Milica, Mileva, Stefan, Miloš, Đuro, Vasko i još jedan Vukašin.
NOVI SAD PAMTI!

Četvrtak, 2. 7.

Poslednji dan ove mentalne vežbe i moram priznati da mi se svidelo. Možda nastavim da pišem dnevnik samo za sebe, neke stvari sam već počeo da zaboravljam. Nekada samo ne mogu da poređam hronologiju, a nekada se uopšte ne sećam događaja. Toliko ih je bilo ove dve godine, da je često teško setiti se svega.

S. i I. se vraćaju danas iz Beograda. Bile su sa prijateljicama na mjuziklu, pa su tamo i prespavale. I. kaže da je bilo… očekivano… sa trinaestogodišnjom devojčicom koja bi i dalje da bude dete, a sve joj oko nje govori da treba da bude gruba, hladna, nezainteresovana i buntovna. Nekada je simpatično, češće iritantno. Nema nama spasa, a N. tek treba da dođe tu gde je ona sada.

Ja sam skoro ceo dan kod tate koji sada već danima ne može na noge. Tvrdoglav kao mazga, dok je mogao da nešto uradi za sebe, mislio da nema potrebe. Sada je za mnogo šta kasno, i osetim da ćemo brat (više) i ja sada dobar deo našeg slobodnog vremena provesti ispravljajući njegove loše odluke. Teško je živeti sam dvadeset godina, ali mi se čini da ljudi kada tako dugo žive sami razviju i malo sebičnosti, kao da im se čini da će zauvek biti zdravi i na nogama. A uglavnom ne bude tako lako, ni njima, ni ljudima oko njih.

Sutra idemo u bioskop, samo I. i ja i radujem se. Nismo već skoro osam godina imali mnogo prilika samo za nas dvoje, a uvek mislite da ste mogli još više da uradite za decu. I to je nekako lajtmotiv i ove dve godine – koliko god ste u borbi, uvek postavljate sebi pitanje „da li sam mogao još nešto?“. Sve više mislim da smo mi, možda, dovoljno žrtvovali. Nije mi žao, ni najmanje, ali bih voleo da budem siguran da je ta žrtva nekome nešto značila. Da je nekoga probudila. To mi je dovoljno, ne tražim više od toga, radujem se ako je tako.

Autor je profesor socijalne psihologije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.