Istorijski dogovor Srba i Hrvata oko budućnosti Krašove „bajadere“

Ne pamti se kad su jedna kompanije iz Hrvatske i jedna iz Srbije zajednički nastupili u nekom poslu. „Ne mislim da je to moguće“, tvrdio je svojevremeno ugledni hrvatski ekonomski analitičar.

Sedam godina kasnije Hrvatska agencija za nadzor finansijskih usluga odobrila je kompaniji Pivac holding da objavi ponudu za preuzimanje konditorske kompanije Kraš. A ključni element ponude krije se u do sad nezabeleženoj „mirođiji“ – Pivac holding zaokružuje kupovinu kultnog Kraša zajedno sa kiparskom holding kompanijom Kappa Star Limited, u vlasništvu srpskog biznismena Nebojše Šaranovića (pod čijim su okriljem konditorske fabrike Jaffa i Banini, Fabrika hartije Beograd, Papir servis FHB, Fabrika kartona Umka i Avala Ada).

Prema zvaničnim podacima vlasnici Pivac holdinga su Miljenko Pivac sa 58,3 odsto vlasništva a Nina, Mila, Silvija, Nevena i Iva Pivac imaju jednake udele od po 8,34 odsto.

Dogovor, odnosno Sporazum o zajedničkom nastupu u kupovini, dve kompanije postigle su 10. februara ove godine. Ponuda se odnosi na kupovinu preostalih 12,6 odsto kapitala Kraša koje Pivac i Kappa Star još ne poseduju.

Inače, Pivac holding vlasnik je 55,15 odsto akcijskog kapitala a Kappa Star 32,25 odsto kapitala i zajedno kontrolišu 87,40 odsto Kraša. Kad je u martu 2021. godine novinar Jutarnjeg lista upitao da li bi Nebojša Šaranović mogao ipak doći do većinskog udela u Krašu, iz kompanije Pivac stigao je odgovor: „Apsolutno netačno“! A jedan od hrvatskih ekonomskih analitičara primetio je: „On nikako ne može preuzeti Kraš bez dogovora s Pivcem“.

Posle višegodišnjih strpljivih pregovora ispostavilo se da ništa nije nemoguće, da je dogovor moguć i da u budućnosti neće biti važno ko je formalno većinski vlasnik jer su se aspiranti na većinsko (stopostotno) vlasništvo udružili i postali suvlasnici Kraša kako bi ubuduće zajednički kreirali poslovanje i razvoj te kompanije.

Zajednička kupovina Kraša je veliko finale Šaranovićevog višegodišnjeg truda, pregovaračkog umeća i preduzetničke posvećenosti da u proizvodni portfolio svog Kappa stara, makar i kao suvlasnik, doda i hrvatskog proizvođača kultne „bajadere“ (za neupućene, to nije praseće pečenje iz Malog hrasta).

Srpski biznismen, član prve lige domaće poslovne elite, za proteklih sedam-osam godina prošao je trnovit put kroz „bespuća“ hrvatskog poslovnog (ali i političkog) ambijenta boreći se (najčešće) s predrasudama i sumnjičavošću. Igrao je fer, gradio ugled, transparentno trgovao i sticao poverenje partnera, konkurenata, regulatora i javnosti.

Kad je na Zagrebačkoj berzi 2018-19. prvi put primećen kao kupac akcija Kraša nije dočekan raširenih ruku. Naprotiv. Nije bila u pitanju samo činjenica da se pojavio „još jedan (neomiljeni) srpski biznismen“, mnogo više prag osetljivosti javnosti bio je podignut jer se radilo o Krašu, jednom od simbola hrvatske prehrambene (i uopšte) industrije. Zato je svaka Šaranovićeva kupovina Krašovih akcija, makar i minimalna, pomno praćena uz precizne izračune može li i kako postati većinski vlasnik te kompanije.

Šaranović je vlasništvo u Krašu započeo kupovinom 15 odsto akcija, zatim ga je povećao na 16,67 odsto, pa na 25,6 i na kraju na 32,25 odsto. Sve to vreme javnosti su servirane razne vrste „fake news“ – od navodnog masovnog otpuštanja radnika kad postane vlasnik do preseljenja fabrike u Srbiju.

Kad je u leto 2020. godine prešao prag od 30 odsto glasačkih prava, u medijima se mogla pročitati, za hrvatsku javnost, „umirujuća“ informacija „da se za račun Šaranovićeve firme kontinuirano kupuju akcije najvećeg hrvatskog konditora iako se time njegova akcionarska pozicija ne menja, što znači da i dalje ima veliku količinu kapitala u kompaniji u kojoj nema nikakvog uticaja“.

Šaranović je godinama strpljivo kupovao udele u Krašu. U jednom momentu dostigao je maksimum i sve što bi se dalje događalo na Berzi i u javnosti značilo bi rat sa Pivcem. U početku njegova kupovina izazivala je konsternaciju javnosti ali je on uspeo da je smiri, spusti loptu i u prvi plan isturi biznis interese u šta je uspeo da ubedi Miljenka Pivca. Ubrzo su „ljuti“ konkurenti shvatili da rat nije dobar ni za koga i da će mnogo da ih košta, pa su odlučili da zajedno nastupe na svoju i dobrobit Kraša.

Sve do prošle godine Miljenko Pivac i Nebojša Šaranović bili su na suprotnim stranama i „ljuti“ konkurenti za kontrolu nad Krašom. Posle šest godina rovovske borbe na Zagrebačkoj berzi „okrenuli su ploču“ i odlučili da udruže snage i zajednički nastupe u kupovini preostalih 12,6 odsto akcija i potpuno vlasnički preuzmu Kraš.

I Pivac i Šaranović su u javnim istupima isticali da je Kraš vredna i prosperitetna kompanija s velikim potencijalom za dalji rast i razvoj. U jednom trenutku preovladao je interes profita i saznanje da se do uticaja u Krašu ne može doći sukobom s konkurentom nego kroz partnerstvo.

Računica je pokazivala da troškovi rata na Berzi oko kupovine 12,6 odsto preostalih akcija mogu biti visoki i nepotrebni. I zato se selo za pregovarački sto. Od konkurenta trebalo je napraviti partnera, to je verovatno bila tema višegodišnjih pregovora.

Na kraju dana, nije bilo teško napraviti kompromis oko zajedničkog vlasničkog preuzimanja Kraša. Dobitna kombinacija znači da deo porodice (Miljenko, Nina, Mila, Silvija, Nevena i Iva) Pivac ostaje garancija očuvanja „hrvatskog identiteta“ kultnog nacionalnog industrijskog brenda a, s druge strane, Šaranović donosi dokazano uspešnu ekspertizu iz Jaffe i Baninija i neverovatnu priliku za proizvodno/tržišnu sinergiju brendova, dodatni sveži kapital, garanciju za sigurnije širenje na tržištu (Srbije i šire) i uzbudljive razvojne perspektive. On je dobar ulagač koji donosi dodatu vrednost za Kraš.

Za pohvalu je i usaglašeni nastup tandema Pivac-Šaranović prema manjinskim akcionarima, vlasnicima preostalih 12,6 odsto deonica. Pivac holding se (u dogovoru sa Šaranovićem) obavezao da plati cenu iznad fer vrednosti – 130,00 evra za svaku običnu akciju Kraša.

Ova cena je znatno viša od fer vrednosti utvrđene u revidiranim studijama procene – 105,00 evra na dan obaveze (6. decembar 2025.) i 107,00 evra na dan ugovora (10. februar 2026.).

Istorijski dogovor hrvatskog i srpskog biznismena nezasluženo je dobio pogrešnu konotaciju u domaćim (srpskim) medijima. Umesto jednodnevnog nacionalromantičarskog uveseljavanja javnosti taj dogovor zaslužuje ozbiljniju analizu.

Zbog budućnosti ekonomskih odnosa i zdrave poslovne klime u regionu. Iz Šaranovićevog nastupa može se puno naučiti. Strpljivo je na legalan način, preko Berze, širio vlasnički udeo, otvoreno komunicirao s regulatorima i pametno čekao pogodan trenutak da poentira. Nije se tukao, olajavao, ponižavao i podmetao konkurentu. Stekao je naklonost hrvatskog regulatora koji je u njemu prepoznao biznismena ozbiljnih namera.

Sada ga već sa simpatijama gledaju hrvatski mediji koji mu ne prebrojavaju krvna zrnca nego ga doživljavaju kao i svakog drugog stranog investitora dobrodošlog u hrvatsku privredu. Nije tražio ni finansijsku ni lobističku podršku (srpske) vlasti da bi obezbedio pogodnosti pri kupovini Kraša. Mudro je koristio tržište (Berzu) igrajući elegantno, čisto, transparentno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.